У времену када сви трагају за балансом између успешне каријере и породичног живота, Марија из Косјерића је пронашла формулу која спаја неспојиво. Као мајка петоро деце која са породицом живи у стану, желела је посао који јој доноси слободу – да буде „сама свој газда“, без фиксног радног времена које би је одвајало од најмилијих. Избор је пао на свет који се традиционално ретко везује за жене: радионицу са ЦНЦ и ласерским машинама. Спојивши своју професију електротехничара са љубављу према уметности, духовности и дрвету, Марија је покренула радионицу „Перуника сербика“. Данас су ове машине не само њен извор прихода, већ и алат којим уноси радост у домове широм Србије и редовно помаже онима којима је помоћ најпотребнија.
– Морам признати да нисам нешто размишљала о раду на ЦНЦ машини – искрено започиње своју причу Марија.
– Више је то желео мој супруг. Пошто живимо у стану, а имамо пуно деце, ово је некако било могуће остварити – да радим, да имамо користи од тога, а да не морам да будем обавезна према неком другом. Да будем сама свој газда. Искрено сам му захвална на томе – прича Марија, којој је посао умногоме олакшало то што је по струци електротехничар рачунара, па јој програмирање и цртање нису били страни. Корак ка предузетништву био је храбар, али природан след околности.
Од дединих старих машина до светих ликова у дрвету
Идеја да се баве израдом икона у дуборезу родила се из њиховог начина живота, али и породичног наслеђа. Супругов деда се бавио дрвенаријом, правио је столарију и кошнице за пчеле, а у кући су остале његове старе машине уз које је Маријин супруг заволео овај занат. Пошто живе духовним животом, а Марија има дар за сликање, одлучили су да споје технологију и традицију. Подигли су кредит, купили ЦНЦ машину и упустили се у авантуру.
– Покренули смо израду икона у дуборезу где добар део посла одради ЦНЦ машина, а ми даље радимо ручну обраду. Супруг ми доста помаже. Он ради у фирми, а свако слободно време користи да ми припреми дрво – од сече до саме даске одређених димензија. Ја затим израђујем програм на компјутеру, пуштам машину у рад, а онда следи најважнији део: ручна обрада ликова.
Овај процес, објашњава Марија, траје данима. За икону средње величине потребно је отприлике три до четири дана интензивног рада који захтева много стрпљења.
– Код израде икона најтеже ми пада шмирглање, јер га заиста има доста. Све остало није проблем, рука се навикла и потпуно смо се уходали.
Тихи рад за епархије и изазови короне
Марија и њен супруг никада нису желели агресивну рекламу на друштвеним мрежама, нити су имали жељу да обилазе фестивале и маркете. Њихов фокус био је усмерен на магацине црквене епархије – из којих цркве и манастири набављају производе. Тренутно успешно сарађују са три магацина и три манастира, али признају да је у овом послу конкуренција велика, а зарада нестална.
– Током короне смо били у малој кризи, као и сви. Посете манастирима су утихнуле, а самим тим је опала и потражња за нашим иконама. Од тога се тешко живи, па смо морали да размишљамо о ширењу посла.
У периоду опоравка, креативни пар је осмислио дизајн и прототип јединствених столица за љуљање. Иако су планирали да покрену њихову производњу, судбина је имала другачији план. Марији је стигао позитиван одговор од Фонда за развој – одобрена су им средства за куповину ласерске машине за гравирање и сечење. Столице су на кратко остављене по страни (иако супруг не одустаје од њих), а ласерска гравура постала је нови стуб њиховог дома.
„Перуника сербика“: Посао са душом и печатом
Ласерском гравуром Марија се бави већ три године. Посао на две машине се савршено поклапа – таман толико да све може да постигне сама, без потребе за запошљавањем додатних радника. Ипак, истиче да рад на ласеру и ЦНЦ машини доноси различите изазове.
– Дуборез је неупоредиво тежи јер је процес дуготрајнији. Иако не морате сваке секунде стајати поред машине, пожељно је бити ту. Ако се глодала прегреју, пиљевина може да се запали. Срећом, то нам се никада није десило, али опрез је увек на првом месту.
Данас под именом „Перуника сербика“ (име инспирисано ретким и аутохтоним цветом којем је желела да да на значају, а не словенским богом), Марија прави све што клијенти замисле. Од августа креће сезона венчања и израда иницијала за сватовске кићанке, док је период од октобра до децембра резервисан за славе и празнике.
– Људи највише траже персонализоване ствари. Највише сам продала новогодишњих кугли у облику звона, пахуља и ђумбирка са угравираним дечијим именима. Косјерић је мало место, али продаја је ишла одлично. За Васкрс су хит корпице за јаја, а стално радим и топере за торте за локалне посластичарке и цвећаре. Увек се трудим да дам неки свој печат, да то што радим не буде кичасто, већ да има духа, намену и смисао – објашњава Марија смејући се својим ситним пропустима. Наиме, многе своје производе и не стигне да фотографише за промоцију – жене их однесу чим буду готови, а она се после хвата за главу што то није урадила.
– Јасно ми је да људи све те производе треба да виде, али десе се пропусти, некад фотографишем али не видим шта је у позадини. Изабрала сам да не оптерећујем себе тиме, а и људи виде да је фотографисано испред радионице, чак се ту виде и сва четири годишња доба.
Рука која ствара, рука која дарује
Оно што Маријину причу издваја из класичних предузетничких оквира јесте њена дубока посвећеност хуманитарном раду. У њиховој кући, где им у раду помаже троје млађе деце основаца (док су двоје старијих већ кренули својим животним путевима), солидарност је породична вредност.
– Доста учествујемо на хуманитарним фестивалима. Када изложимо производе, део од продаје увек иде у хуманитарне сврхе. Такође, када продамо већу количину икона епархијама, обавезно одвојимо хуманитарни део. Помажемо где год можемо, посебно у нашем месту.
Марија је била спонзор локалне „Тријумф трке“ на државном нивоу, где је за педесетак уникатних плакета, наплатила тек тридесет посто цене како би подржала тркачко удружење. За локални кошаркашки клуб радили су медаље за децу, поклонили су преко стотину новогодишњих кугли, а тренутно се припремају за културно-уметнички и едукативни фестивал организације „Срби за Србе“.
– Искрено, када погледам колико времена уложим у креирање и рад, свесна сам да то не може реално да се наплати. Али ја сам стварно задовољна. Радим оно што волим, близу сам своје породице, а кроз свој рад успевам да пружим руку онима којима је то најпотребније – закључује ова невероватна жена из Косјерића.
Текст: Зорица Драгојевић
Фото: Перуника Сербика