U vremenu kada svi tragaju za balansom između uspešne karijere i porodičnog života, Marija iz Kosjerića je pronašla formulu koja spaja nespojivo. Kao majka petoro dece koja sa porodicom živi u stanu, želela je posao koji joj donosi slobodu – da bude „sama svoj gazda“, bez fiksnog radnog vremena koje bi je odvajalo od najmilijih. Izbor je pao na svet koji se tradicionalno retko vezuje za žene: radionicu sa CNC i laserskim mašinama. Spojivši svoju profesiju elektrotehničara sa ljubavlju prema umetnosti, duhovnosti i drvetu, Marija je pokrenula radionicu „Perunika serbika“. Danas su ove mašine ne samo njen izvor prihoda, već i alat kojim unosi radost u domove širom Srbije i redovno pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija.
– Moram priznati da nisam nešto razmišljala o radu na CNC mašini – iskreno započinje svoju priču Marija.
– Više je to želeo moj suprug. Pošto živimo u stanu, a imamo puno dece, ovo je nekako bilo moguće ostvariti – da radim, da imamo koristi od toga, a da ne moram da budem obavezna prema nekom drugom. Da budem sama svoj gazda. Iskreno sam mu zahvalna na tome – priča Marija, kojoj je posao umnogome olakšalo to što je po struci elektrotehničar računara, pa joj programiranje i crtanje nisu bili strani. Korak ka preduzetništvu bio je hrabar, ali prirodan sled okolnosti.
Od dedinih starih mašina do svetih likova u drvetu
Ideja da se bave izradom ikona u duborezu rodila se iz njihovog načina života, ali i porodičnog nasleđa. Suprugov deda se bavio drvenarijom, pravio je stolariju i košnice za pčele, a u kući su ostale njegove stare mašine uz koje je Marijin suprug zavoleo ovaj zanat. Pošto žive duhovnim životom, a Marija ima dar za slikanje, odlučili su da spoje tehnologiju i tradiciju. Podigli su kredit, kupili CNC mašinu i upustili se u avanturu.
– Pokrenuli smo izradu ikona u duborezu gde dobar deo posla odradi CNC mašina, a mi dalje radimo ručnu obradu. Suprug mi dosta pomaže. On radi u firmi, a svako slobodno vreme koristi da mi pripremi drvo – od seče do same daske određenih dimenzija. Ja zatim izrađujem program na kompjuteru, puštam mašinu u rad, a onda sledi najvažniji deo: ručna obrada likova.
Ovaj proces, objašnjava Marija, traje danima. Za ikonu srednje veličine potrebno je otprilike tri do četiri dana intenzivnog rada koji zahteva mnogo strpljenja.
– Kod izrade ikona najteže mi pada šmirglanje, jer ga zaista ima dosta. Sve ostalo nije problem, ruka se navikla i potpuno smo se uhodali.
Tihi rad za eparhije i izazovi korone
Marija i njen suprug nikada nisu želeli agresivnu reklamu na društvenim mrežama, niti su imali želju da obilaze festivale i markete. Njihov fokus bio je usmeren na magacine crkvene eparhije – iz kojih crkve i manastiri nabavljaju proizvode. Trenutno uspešno sarađuju sa tri magacina i tri manastira, ali priznaju da je u ovom poslu konkurencija velika, a zarada nestalna.
– Tokom korone smo bili u maloj krizi, kao i svi. Posete manastirima su utihnule, a samim tim je opala i potražnja za našim ikonama. Od toga se teško živi, pa smo morali da razmišljamo o širenju posla.
U periodu oporavka, kreativni par je osmislio dizajn i prototip jedinstvenih stolica za ljuljanje. Iako su planirali da pokrenu njihovu proizvodnju, sudbina je imala drugačiji plan. Mariji je stigao pozitivan odgovor od Fonda za razvoj – odobrena su im sredstva za kupovinu laserske mašine za graviranje i sečenje. Stolice su na kratko ostavljene po strani (iako suprug ne odustaje od njih), a laserska gravura postala je novi stub njihovog doma.
„Perunika serbika“: Posao sa dušom i pečatom
Laserskom gravurom Marija se bavi već tri godine. Posao na dve mašine se savršeno poklapa – taman toliko da sve može da postigne sama, bez potrebe za zapošljavanjem dodatnih radnika. Ipak, ističe da rad na laseru i CNC mašini donosi različite izazove.
– Duborez je neuporedivo teži jer je proces dugotrajniji. Iako ne morate svake sekunde stajati pored mašine, poželjno je biti tu. Ako se glodala pregreju, piljevina može da se zapali. Srećom, to nam se nikada nije desilo, ali oprez je uvek na prvom mestu.
Danas pod imenom „Perunika serbika“ (ime inspirisano retkim i autohtonim cvetom kojem je želela da da na značaju, a ne slovenskim bogom), Marija pravi sve što klijenti zamisle. Od avgusta kreće sezona venčanja i izrada inicijala za svatovske kićanke, dok je period od oktobra do decembra rezervisan za slave i praznike.
– Ljudi najviše traže personalizovane stvari. Najviše sam prodala novogodišnjih kugli u obliku zvona, pahulja i đumbirka sa ugraviranim dečijim imenima. Kosjerić je malo mesto, ali prodaja je išla odlično. Za Vaskrs su hit korpice za jaja, a stalno radim i topere za torte za lokalne poslastičarke i cvećare. Uvek se trudim da dam neki svoj pečat, da to što radim ne bude kičasto, već da ima duha, namenu i smisao – objašnjava Marija smejući se svojim sitnim propustima. Naime, mnoge svoje proizvode i ne stigne da fotografiše za promociju – žene ih odnesu čim budu gotovi, a ona se posle hvata za glavu što to nije uradila.
– Jasno mi je da ljudi sve te proizvode treba da vide, ali dese se propusti, nekad fotografišem ali ne vidim šta je u pozadini. Izabrala sam da ne opterećujem sebe time, a i ljudi vide da je fotografisano ispred radionice, čak se tu vide i sva četiri godišnja doba.
Ruka koja stvara, ruka koja daruje
Ono što Marijinu priču izdvaja iz klasičnih preduzetničkih okvira jeste njena duboka posvećenost humanitarnom radu. U njihovoj kući, gde im u radu pomaže troje mlađe dece osnovaca (dok su dvoje starijih već krenuli svojim životnim putevima), solidarnost je porodična vrednost.
– Dosta učestvujemo na humanitarnim festivalima. Kada izložimo proizvode, deo od prodaje uvek ide u humanitarne svrhe. Takođe, kada prodamo veću količinu ikona eparhijama, obavezno odvojimo humanitarni deo. Pomažemo gde god možemo, posebno u našem mestu.
Marija je bila sponzor lokalne „Trijumf trke“ na državnom nivou, gde je za pedesetak unikatnih plaketa, naplatila tek trideset posto cene kako bi podržala trkačko udruženje. Za lokalni košarkaški klub radili su medalje za decu, poklonili su preko stotinu novogodišnjih kugli, a trenutno se pripremaju za kulturno-umetnički i edukativni festival organizacije „Srbi za Srbe“.
– Iskreno, kada pogledam koliko vremena uložim u kreiranje i rad, svesna sam da to ne može realno da se naplati. Ali ja sam stvarno zadovoljna. Radim ono što volim, blizu sam svoje porodice, a kroz svoj rad uspevam da pružim ruku onima kojima je to najpotrebnije – zaključuje ova neverovatna žena iz Kosjerića.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Perunika Serbika