Док домаћа боровница ове сезоне достиже вишу откупну цену чак и од традиционално најпрофитабилније српске малине, стручњаци упозоравају – фаза масовног ширења засада је завршена. Пред српским произвођачима је кључни изазов: како прећи са квантитета на квалитет и избећи замке које су осакатиле друге воћарске секторе.
Цена у врху, али конкуренција не спава
У тренуцима када хладњачари у западној Србији за килограм малине нуде почетну цену од нешто више од 400 динара, произвођачи боровнице тртрљају руке – њихова откупна цена износи око 530 динара по килограму. Ипак, овај сјајан резултат долази у тренутку када се глобална утакмица заоштрава.
Како објашњава др Александар Лепосавић из Института за воћарство у Чачку и председник Научног воћарског друштва Србије, берба код нас, у зависности од сезоне, почиње у првој декади јуна и траје до августа на вишим надморским висинама. Међутим, притисак страних тржишта је све осетнији:
– Понекад се деси да шпанска боровница остане дуже на тржишту и то утиче на цену у откупу. И Мароко је све присутнији, па се на нашим рафовима ове године нашло доста њиховог јагодастог воћа, па чак и контингенти смрзнуте малине, што раније није био случај – истиче Лепосавић.
Крај експанзије: Од маргиналног воћа до 2.500 хектара
Боровница је у Србији прешла фасцинантан пут. У првој деценији овог века важила је за маргинализовану врсту која се гајила на свега три до четири хектара, док данас заузима око 2.500 хектара. Ипак, Лепосавић сматра да је опсежна фаза ширења засада – завршена.
Због глобалне економске кризе, раста цена горива, минералних ђубрива и средстава за заштиту биља, али и све акутнијег недостатка сезонске и сталне радне снаге, даљи раст површина под боровницом (као и под другим воћем) тренутно није реалан.
Замка звана Холандија: Како заобићи посреднике?
Иако имамо предност јер наша боровница доспева на род када је нема у остатку овог дела света, проблем представља географска оријентација извоза. Већина српских извозника ослања се на Холандију, одакле се воће реекспортује на трећа тржишта. То директно обара цену на домаћем откупу.
Да не бисмо доживели судбину српских малинара или произвођача јабука (који су претрпели огроман ударац због једностране окренутости руском тржишту), струка предлаже промену пословног модела у два правца:
Директна продаја крајњим купцима: Килограм продат директно великом трговинском ланцу доноси знатно већу вредност него продаја холандском посреднику. Ово захтева улагања у маркетинг, брендирање и ригорозно одржавање хладног ланца.
Диверсификација извоза:Отварање нових, богатих тржишта како би се смањио комерцијални ризик зависности од само једне земље.
Укус испред величине: Мења се и потражња купаца
Домаћим засадима тренутно апсолутно доминира сорта „дјук” (Дуке), пре свега јер је лакша за гајење. Међутим, она показује недостатке када су у питању дужина транспорта, могућност чувања, али и сам укус.
Док је раније једини критеријум домаћих откупљивача била крупноћа плода, светски купци данас траже више:
Боља органолептичка својства (аутентичан укус)
Дужи рок трајања након бербе (Схелф лифе)
У свету водеће приватне компаније већ развијају сопствене сорте како би задовољиле ове строге критеријуме, па Србија под хитно мора радити на смањењу доминације једне сорте и увођењу модернијих алтернатива.
Шанса века: Пробој на азијско тржиште
Као једна од највећих развојних шанси за српску боровницу намеће се тржиште Кине и остатка Азије, где скок животног стандарда диктира огромну потражњу за свежим воћем.
То већ масовно користе Чиле и Перу, иако се суочавају са логистичким изазовом да очувају квалитет воћа током транспорта који траје између 25 и 35 дана. Кључ успеха Србије на овом удаљеном тржишту биће ефикасност хладног ланца и врхунска логистика.
– Српска боровница има све елементе лидера у региону, али њена будућност није у повећању површина. Сада морамо паметније планирати где, како и коме продати оно што већ имамо. Разлика у односу на конкуренцију више се не прави у обиму, већ у вредности производа – поручује др Александар Лепосавић.
Извор: Политика