У земљи у којој се ракија не доживљава само као пиће, већ и као део породичне традиције, наслеђа и свакодневице, све је више младих произвођача који покушавају да старом занату дају ново лице. Међу њима је и Дејан Урошевић, који је из света електротехнике и приватног бизниса закорачио у дестилерство, вођен љубављу према природи, воћњацима и жељом да створи бренд који ће трајати генерацијама. Кроз причу о ракији “Заплет”, говори и о традицији, технологији, квалитету, али и о томе због чега верује да права ракија настаје само онда када се поштују и воће и процес производње.
Дејан каже да у понуди имају ракије од дуње, шљиве, крушке и кајсије, као и лимитирану серију.
– Лимитирана је од шљиве, од аутохтоних сорти, и кајсија барик – објашњава он.
Са производњом ракије почео је 2019. године, а како каже, све је настало из љубави према природи, традицији и наслеђу. Ипак, додаје да производња ракије у његовој породици није новост.
– Отац и даље производи своју ракију, чак ју је и незванично брендирао, и одатле постоји та љубав. Али када сам ја кренуо, заиста сам се више везао за природу, јер се после посла којим се бавим осећам добро када одем у воћњаке које сам наследио. Иначе воћњаци се налазе у Вишњици и у Моравцима код Љига.
Дејан је по струци електротехничар, а од 2002. године води приватни посао у области слабе струје и кабловске телевизије.
– План је био да, пошто никада нисам желео да идем у пензију, када будем престао да радим овај посао имам нешто чиме ћу се бавити – каже он о одлуци да се озбиљније посвети ракији.
На питање због чега користе француску бурад, објашњава да је првобитна идеја била да све буде домаће, од казана и програмских судова до буради. Међутим, како су дубље улазили у процес производње, схватили су да због великог раста броја дестилерија у Србији и мањег броја пинтера не могу да имају сигурност у квалитет сушења домаћег храста.
– По савету технолога одлучили смо се за француски храст. Тек касније смо схватили да нам је дао специфичну ноту и лакоћу пића по којој је наша ракија данас препознатљива. Наш храст је китњак, а француски лужњак, и управо та разлика донела је ту лакоћу коју млађи данас преферирају.
Говорећи о процесу производње, истиче да двострука дестилација није посебност њихове дестилерије, већ стандард у производњи квалитетне ракије.
– Двострука дестилација омогућава одвајање метил-алкохола и паточних састојака на довољно добар начин да конзументи немају последице сутрадан. Једна дестилација никако није довољна.
Занимало нас је да ли по његовом мишљењу старија ракија аутоматски значи и бољи квалитет. Дејан каже да то није нужно случај.
– Основа квалитета је воће. Ако воће није убрано у тренутку пуног зрења, колико год ракију касније старили, не можете добити врхунски квалитет. У производњи користимо ферменторе који контролишу врење и тако чувамо природне мирисе и ароме воћа, док тек након тога избор храста и дужина старења утичу на коначни квалитет. У том случају, старење заиста доприноси квалитету.
Дејан се не слаже се ни са поделом на домаћу и индустријску ракију.
– Нисам поборник такве поделе, нити сам поборник традиције у смислу слепог држања прошлости. За мене је традиција стечено знање које треба да искористимо, али уз помоћ напредне технологије да све унапредимо. Ракија која нема контролисан процес производње свакако не може бити боља од оне којој технологија помаже у квалитету.
Њихова шљивовица има 41 одсто алкохола, док остале ракије имају 40 процената и то су јака алкохолна пића.
Када је реч о начину конзумирања, сматра да ракију никако не треба пити „на екс“.
– Када се узме гутљај, треба га задржати секунд-два у устима и издахнути кроз нос. Тако део алкохола избацимо, спорије се опијамо, а једино се на тај начин осети пуни квалитет и све оно што смо произвели из воћа.
Осврће се и на често питање да ли је ракија лек или само пиће.
– Граница је у умерености. Једна до две ракије могу да буду лек, али прекомерно конзумирање свакако није добро – наглашава он.
На питање да ли верује у „обавезну јутарњу ракију“ коју су наши стари пили због здравља, Урошевић каже да је лично не практикује, али да познаје људе којима, како тврде, помаже.
– Ја је не практикујем, али из искуства неких људи из своје околине који имају проблема са варењем и користе је, кажу да им помаже.
Сматра да је шљивовица с разлогом добила статус „краљице ракије“.
– Шљивовица је сигурно “краљица ракије”, зато што је то воће које је, после француског коњака, друго по комплексности арома. Шљива има више од 400 ароматских комплекса и далеко је изнад осталог воћа.
Ипак, наглашава да говори о аутохтоним сортама шљиве, а не о индустријским.
– Не причамо о стенлеју и ГМО сортама.
За сорту стенлеј каже да је отпорнија на болести, али да не може да пружи исти квалитет.
– Станлеј је сорта која јесте отпорнија, али нема квалитет који може да се мери са аутохтоним сортама шљиве.
Говорећи о производњи, посебно истиче да у њиховој ракији нема додатог шећера.
– Апсолутно ни грам. Закон то не дозвољава и чим закон не дозвољава, онда то није ни нормално. Шећер најчешће додаје како би се повећале количине производње, а не због квалитета. Када попијете више ракије и пробудите се ујутру, одмах ћете знати да ли је било шећера или не. То је најбољи показатељ.
Од 2019. године до данас освојили су више значајних признања.
– Прве награде освојили смо 2022. године на Новосадском сајму — сребрну медаљу за кајсију, а за крушку, дуњу и шљиву такође злато. Исте године дуња је била шампион Сајма у Сарајеву, док је прошле године кајсија барик однела титулу шампиона на фестивалу у Загребу. Тај фестивал је специфичан јер публика оцењује квалитет, а наша кајсија барик освојила је 43 одсто гласова публике. Прошле године наша шљивовица на сајму Wине Висион понела је титулу шампиона у својој категорији.
Иако су већ присутни на тржишту, њихови производи се неће продавати у хипермаркетима и на пумпама.
– Неће их бити тамо. Наш производ ће моћи да се купи у wине схоповима, кроз ХоРеЦа канал и код нас на прагу дестилерије. Најављујем и онлине продају од 1. јуна.
Када говори о плановима за будућност, каже да му је највећи циљ стварање озбиљног бренда који ће оставити као наслеђе.
– Да бисмо то успели, мислим да је неопходно да држава помогне кроз регулативу. Сматрам да је јасно раздвајање природне ракије од осталих производа важније чак и од субвенција. Ракије које су произведене природним путем и уз поштовање комплетног процеса требало би посебно категоризовати, а остале производе другачије означавати. Тако бисмо заштитили праву природну ракију и лакше градили бренд и у иностранству – сматра Дејан.
На крају истиче да квалитет њихових производа не зависи само од технологије и сировина, већ и од људи који раде у дестилерији.
– То су људи који се према овом производу односе као да је њихов и њихов допринос је немерљив. То не може да се плати, већ се гради годинама. Посебно издвајам технолога Ивана Урошевића, уз кога тим континуирано учи и напредује.
Текст: Владана Страхињић
Фото: Марко Тодоровић
https://www.instagram.com/reel/DXkNIqqjHar/?utm_source=ig_web_copy_link&igsh=MzRlODBiNWFlZA==