Недалеко од Сремске Митровице, тамо где Сава тихо раздваја Срем од Мачве, почиње простор који не тражи пажњу, али је задржава. Између равнице и воде, између два света која се додирују и раздвајају смештена су села Засавица И и Засавица ИИ, места која су дуго била готово неприметна на мапи, а данас препознатљива захваљујући Специјалном резервату природе Засавица.
У Засавици И живи око 800 становника, док је Засавица ИИ мања, са око 300 мештана. Људи су овде остали верни земљи. Баве се ратарством и сточарством, али и оним што је резерват донео, доласцима посетилаца углавном из већих градова, домаћим производима и разговорима који трају дуго у ноћ. Засавчни су домаћини који не питају много, али знају да дочекају. Ненаметљиви, а отворени, навикли на људе који свраћају и одлазе, али остављају утисак да су били ту са разлогом.

Између та два села почиње Засавица.
На први поглед, равница као и свака друга. Нема планина, нема драматичних призора, ничега што би се издвојило на брзину. А онда застанеш, не због нечега што видиш, већ због онога што осетиш.
Ливаде се пружају без краја, вода мирује у каналима и барама, разлива се без журбе, без потребе да стигне било где. Нема гужве, нема буке, нема ничега што прекида тишину. Све је сведено на оно основно, на простор који функционише без објашњења. Овај крај није одувек био овакав какав је данас. Деведесетих година био је запуштен, зарастао, готово изгубљен између села и реке. Тек тада почиње његова обнова и заштита. Данас се говори о Засавици И и Засавици ИИ и као о природним целинама, једној ближој људима и другој ближој тишини, али обе чувају исти простор.
Права слика Засавице не види се са стазе, већ на пашњаку.
Ваљевац је њено отворено срце. Простор где се вода и трава додирују без границе, где нема ограда, нема линија које раздвајају. Ту се живот одвија без прекида, без потребе да буде виђен. На обали, тик уз воду, стоје дебеле крмаче, мирне, готово непомичне, као да су део пејзажа, а не бића која кроз њега пролазе. Нису ограђене, ни спутане, крећу се слободно и остављају утисак нечега што је ретко сачувано.
Неколико корака даље, краве пасу. Коњи слободно каскају, а у даљини чује се лавеж два црна пулина. Крупне и мирне животиње, уклопљене у простор, не реагују на присуство човека, као да важе нека друга правила. У плићаку, где вода губи боју и претвара се у блато, остају трагови животиња. Не видиш их одмах, али знаш да су ту. Њихово присуство не тражи пажњу, али оставља траг.
У средишту свега је вода. Тиха, без таласа, али овдашња. Повезује ливаде, животиње и биљни свет у једну целину. Нема наглих покрета, нема потребе да се било шта убрза.
Засавица, бар онај део који се не наплаћује не нуди спектакл. Не тражи да се о њој говори гласно. Њена вредност је у томе што је остала своја.


Између два села у Мачви, на граници коју Сава повлачи између Срема и овог краја, остао је простор који није пристао на промене које нису биле потребне. И зато се овде не долази да би се нешто видело. Долази се да би се, макар на кратко, било део тишине која још увек траје.
Иначе, ауторка ових редова је градско „дете“ те се није усудила да се превише приближава домаћим животињама, јер није знала како ће да се понашају у ремећењу јавног реда и мира на овом прелепом зеленом пашњаку.
Текст: Љиљана Натошевић
Фото и видео: Љиљана Натошевић
