Nedaleko od Sremske Mitrovice, tamo gde Sava tiho razdvaja Srem od Mačve, počinje prostor koji ne traži pažnju, ali je zadržava. Između ravnice i vode, između dva sveta koja se dodiruju i razdvajaju smeštena su sela Zasavica I i Zasavica II, mesta koja su dugo bila gotovo neprimetna na mapi, a danas prepoznatljiva zahvaljujući Specijalnom rezervatu prirode Zasavica.
U Zasavici I živi oko 800 stanovnika, dok je Zasavica II manja, sa oko 300 meštana. Ljudi su ovde ostali verni zemlji. Bave se ratarstvom i stočarstvom, ali i onim što je rezervat doneo, dolascima posetilaca uglavnom iz većih gradova, domaćim proizvodima i razgovorima koji traju dugo u noć. Zasavčni su domaćini koji ne pitaju mnogo, ali znaju da dočekaju. Nenametljivi, a otvoreni, navikli na ljude koji svraćaju i odlaze, ali ostavljaju utisak da su bili tu sa razlogom.
Između ta dva sela počinje Zasavica.
Na prvi pogled, ravnica kao i svaka druga. Nema planina, nema dramatičnih prizora, ničega što bi se izdvojilo na brzinu. A onda zastaneš, ne zbog nečega što vidiš, već zbog onoga što osetiš.
Livade se pružaju bez kraja, voda miruje u kanalima i barama, razliva se bez žurbe, bez potrebe da stigne bilo gde. Nema gužve, nema buke, nema ničega što prekida tišinu. Sve je svedeno na ono osnovno, na prostor koji funkcioniše bez objašnjenja. Ovaj kraj nije oduvek bio ovakav kakav je danas. Devedesetih godina bio je zapušten, zarastao, gotovo izgubljen između sela i reke. Tek tada počinje njegova obnova i zaštita. Danas se govori o Zasavici I i Zasavici II i kao o prirodnim celinama, jednoj bližoj ljudima i drugoj bližoj tišini, ali obe čuvaju isti prostor.
Prava slika Zasavice ne vidi se sa staze, već na pašnjaku.
Valjevac je njeno otvoreno srce. Prostor gde se voda i trava dodiruju bez granice, gde nema ograda, nema linija koje razdvajaju. Tu se život odvija bez prekida, bez potrebe da bude viđen. Na obali, tik uz vodu, stoje debele krmače, mirne, gotovo nepomične, kao da su deo pejzaža, a ne bića koja kroz njega prolaze. Nisu ograđene, ni sputane, kreću se slobodno i ostavljaju utisak nečega što je retko sačuvano.
Nekoliko koraka dalje, krave pasu. Konji slobodno kaskaju, a u daljini čuje se lavež dva crna pulina. Krupne i mirne životinje, uklopljene u prostor, ne reaguju na prisustvo čoveka, kao da važe neka druga pravila. U plićaku, gde voda gubi boju i pretvara se u blato, ostaju tragovi životinja. Ne vidiš ih odmah, ali znaš da su tu. Njihovo prisustvo ne traži pažnju, ali ostavlja trag.
U središtu svega je voda. Tiha, bez talasa, ali ovdašnja. Povezuje livade, životinje i biljni svet u jednu celinu. Nema naglih pokreta, nema potrebe da se bilo šta ubrza.
Zasavica, bar onaj deo koji se ne naplaćuje ne nudi spektakl. Ne traži da se o njoj govori glasno. Njena vrednost je u tome što je ostala svoja.
Između dva sela u Mačvi, na granici koju Sava povlači između Srema i ovog kraja, ostao je prostor koji nije pristao na promene koje nisu bile potrebne. I zato se ovde ne dolazi da bi se nešto videlo. Dolazi se da bi se, makar na kratko, bilo deo tišine koja još uvek traje.
Inače, autorka ovih redova je gradsko „dete“ te se nije usudila da se previše približava domaćim životinjama, jer nije znala kako će da se ponašaju u remećenju javnog reda i mira na ovom prelepom zelenom pašnjaku.
Tekst: Ljiljana Natošević
Foto i video: Ljiljana Natošević