Велики петак долази без звона и без речи које би могле да ублаже његову тежину. У православној традицији то је дан ћутања и смирења, време када се и цркве и домови повлаче из свакодневне вреве. Литургија се не служи, осим ако се овај дан не поклопи са Благовестима, а звона остају нема до самог Васкрса – јер она су знак радости, а радост тог дана чека.
У народу се Велики петак доживљава као тренутак када се застаје. Не раде се послови ни у пољу ни у кући, не зато што је то заповест, већ из поштовања према тишини дана. Као да се читав свет на кратко умири, свесно своје крхкости и пролазности.
Строги пост и уздржаност нису само део обичаја, већ начин да се пажња усмери ка унутра. Тог дана се не слави, не весели и не тражи утеха у спољашњем свету. Велики петак подсећа на бол, али још више на достојанство у трпљењу и на снагу тишине која говори више од било каквих речи.
То је најтужнији дан хришћанства – не да би се туга умножила, већ да би се разумео њен смисао. Јер тек кроз ову тишину и овај мир може се дочекати радост Васкрсења.
Текст: Зорица Драгојевић