Veliki petak dolazi bez zvona i bez reči koje bi mogle da ublaže njegovu težinu. U pravoslavnoj tradiciji to je dan ćutanja i smirenja, vreme kada se i crkve i domovi povlače iz svakodnevne vreve. Liturgija se ne služi, osim ako se ovaj dan ne poklopi sa Blagovestima, a zvona ostaju nema do samog Vaskrsa – jer ona su znak radosti, a radost tog dana čeka.
U narodu se Veliki petak doživljava kao trenutak kada se zastaje. Ne rade se poslovi ni u polju ni u kući, ne zato što je to zapovest, već iz poštovanja prema tišini dana. Kao da se čitav svet na kratko umiri, svesno svoje krhkosti i prolaznosti.
Strogi post i uzdržanost nisu samo deo običaja, već način da se pažnja usmeri ka unutra. Tog dana se ne slavi, ne veseli i ne traži uteha u spoljašnjem svetu. Veliki petak podseća na bol, ali još više na dostojanstvo u trpljenju i na snagu tišine koja govori više od bilo kakvih reči.
To je najtužniji dan hrišćanstva – ne da bi se tuga umnožila, već da bi se razumeo njen smisao. Jer tek kroz ovu tišinu i ovaj mir može se dočekati radost Vaskrsenja.
Tekst: Zorica Dragojević