Ускрс је један од највећих хришћанских празника који се не доживљава само кроз веру, већ кроз обичаје, мирисе из кухиње, породичне ритуале и мале, скоро универзалне симболе које разумеју и они који га не славе. И баш зато, иако говори о истој суштини, победи живота над смрћу, у различитим деловима света добија другачије боје и емоцију.
Ускрс или Васкрс, обележава васкрсење Исуса Христа, догађај који је темељ целе вере. Међутим, ту већ почињу разлике, не у значењу, већ у начину обележавања. У земљама православне вероисповести, Ускрс долази после дугог Васкршњег поста и рачуна се по јулијанском календару, због чега често пада касније него у земљама католичке вероисповести, мада се понекад обележава и истог датума. Ноћ између суботе и недеље је кључна. Цркве су пуне, пали се свећа и у поноћ се изговара „Христос васкрсе“, на шта се одговара „Ваистину васкрсе“. Тај тренутак носи посебну тежину, тишина која претходи, звона која се огласе, светлост свећа и осећај заједништва који обухвати све присутне, нешто што се памти и носи дуго.
У земљама католичке вероисповести, Ускрс се рачуна по грегоријанском календару и обично се обележава раније. Код католика прослава почиње већ Великом недељом, кроз процесије, мисе и симболичне обреде који подсећају на Христово страдање. У неким земљама, попут Шпаније, те процесије су посебно упечатљиве. Људи у дугим хаљинама, са капуљачама, носе велике крстове кроз улице, док маса ћути или пева. То је снажан спој вере, традиције и живота који излази на улице.
Разлика је и у атмосфери. У земљама православне вероисповести, Ускрс је више породичан, интиман, везан за дом, топлину и трпезу, док је у многим земљама католичке вероисповести и друштвени догађај, са јавним окупљањима, декорацијама и симболима који су постали део свакодневице и празничне радости.
А онда долазимо до онога што сви препознају, јаја и зека.
Јаје је један од најстаријих симбола уопште. Много пре хришћанства, у разним културама представљало је нови живот, почетак и обнову. Хришћанство је тај симбол преузело и дало му ново значење, јаје као знак Христовог васкрсења. Као што се из затвореног јајета рађа живот, тако је и Христос изашао из гроба.
У православној традицији, прво јаје се фарба у црвено. То није случајно. Црвена боја симболизује Христову крв, али и живот. То јаје се чува током целе године као чувар куће, здравља и породице. У многим домовима постоји правило да се прво јаје не једе, већ остаје као симбол заштите и благослова.
У земљама где углавном живе народи католичке вероисповести, јаја су постала разигранија, шарена, украшена, често и од чоколаде. Деца их траже по двориштима и парковима у такозваном „лову на јаја“, који је данас један од најпрепознатљивијих обичаја, нарочито у западној Европи и Америци, пун смеха, игре и узбуђења.
Где се ту уклапа зека
Ускршњи зека нема директно хришћанско порекло. Његови корени воде до старих паганских обичаја северне Европе, где је зец био симбол плодности и пролећа. Временом се та слика спојила са Ускрсом, па је у немачкој традицији настала прича да зека доноси јаја деци. Када су Немци емигрирали у Америку, понели су тај обичај са собом и од тада је постао глобални симбол који данас радује најмлађе.
Занимљиво је да у земљама православне вероисповести зека никада није имао ту важност као на Западу. Овде су јаја, породични ручак и црквени обичаји остали у центру пажње, док је зека више ушао кроз савремене трендове и трговину.
У различитим деловима света, Ускрс добија и потпуно специфичне облике.
У Грчкој, на пример, људи бацају глинене посуде са прозора на Велику суботу, симболично одбацујући старо и са радошћу дочекујући ново. У Италији, на трпези је обавезна „цоломба“, колач у облику голуба. У Француској, звона цркава ћуте неколико дана, а онда се враћају, као да заједно са собом доносе чоколадна јаја и осмех деци.
У Пољској постоји обичај поливања водом на Ускршњи понедељак, што симболизује чишћење и обнову, док у Енглеској постоје трке са јајима, деца котрљају јаја низ брдо и такмиче се чије ће најдуже остати цело, уз смех и навијање.
Код нас, међутим, све се на крају враћа на оно најједноставније и најлепше, породични сто, туцање јајима, мирис шунке, младог лука и колача и осећај да се бар на један дан све успори и да смо заједно.
Можда управо у томе и јесте суштина. Без обзира на то да ли је Ускрс обележен тихо у кругу породице или кроз велике градске процесије, кроз црвено јаје или чоколадног зеку, порука остаје иста, обнова, нада и нови почетак.
И зато, где год да се слави, Ускрс увек има исти задатак, да нас на тренутак врати једне другима.
Текст: Љ. Натошевић