Uskrs je jedan od najvećih hrišćanskih praznika koji se ne doživljava samo kroz veru, već kroz običaje, mirise iz kuhinje, porodične rituale i male, skoro univerzalne simbole koje razumeju i oni koji ga ne slave. I baš zato, iako govori o istoj suštini, pobedi života nad smrću, u različitim delovima sveta dobija drugačije boje i emociju.
Uskrs ili Vaskrs, obeležava vaskrsenje Isusa Hrista, događaj koji je temelj cele vere. Međutim, tu već počinju razlike, ne u značenju, već u načinu obeležavanja. U zemljama pravoslavne veroispovesti, Uskrs dolazi posle dugog Vaskršnjeg posta i računa se po julijanskom kalendaru, zbog čega često pada kasnije nego u zemljama katoličke veroispovesti, mada se ponekad obeležava i istog datuma. Noć između subote i nedelje je ključna. Crkve su pune, pali se sveća i u ponoć se izgovara „Hristos vaskrse“, na šta se odgovara „Vaistinu vaskrse“. Taj trenutak nosi posebnu težinu, tišina koja prethodi, zvona koja se oglase, svetlost sveća i osećaj zajedništva koji obuhvati sve prisutne, nešto što se pamti i nosi dugo.
U zemljama katoličke veroispovesti, Uskrs se računa po gregorijanskom kalendaru i obično se obeležava ranije. Kod katolika proslava počinje već Velikom nedeljom, kroz procesije, mise i simbolične obrede koji podsećaju na Hristovo stradanje. U nekim zemljama, poput Španije, te procesije su posebno upečatljive. Ljudi u dugim haljinama, sa kapuljačama, nose velike krstove kroz ulice, dok masa ćuti ili peva. To je snažan spoj vere, tradicije i života koji izlazi na ulice.
Razlika je i u atmosferi. U zemljama pravoslavne veroispovesti, Uskrs je više porodičan, intiman, vezan za dom, toplinu i trpezu, dok je u mnogim zemljama katoličke veroispovesti i društveni događaj, sa javnim okupljanjima, dekoracijama i simbolima koji su postali deo svakodnevice i praznične radosti.
A onda dolazimo do onoga što svi prepoznaju, jaja i zeka.
Jaje je jedan od najstarijih simbola uopšte. Mnogo pre hrišćanstva, u raznim kulturama predstavljalo je novi život, početak i obnovu. Hrišćanstvo je taj simbol preuzelo i dalo mu novo značenje, jaje kao znak Hristovog vaskrsenja. Kao što se iz zatvorenog jajeta rađa život, tako je i Hristos izašao iz groba.
U pravoslavnoj tradiciji, prvo jaje se farba u crveno. To nije slučajno. Crvena boja simbolizuje Hristovu krv, ali i život. To jaje se čuva tokom cele godine kao čuvar kuće, zdravlja i porodice. U mnogim domovima postoji pravilo da se prvo jaje ne jede, već ostaje kao simbol zaštite i blagoslova.
U zemljama gde uglavnom žive narodi katoličke veroispovesti, jaja su postala razigranija, šarena, ukrašena, često i od čokolade. Deca ih traže po dvorištima i parkovima u takozvanom „lovu na jaja“, koji je danas jedan od najprepoznatljivijih običaja, naročito u zapadnoj Evropi i Americi, pun smeha, igre i uzbuđenja.
Gde se tu uklapa zeka
Uskršnji zeka nema direktno hrišćansko poreklo. Njegovi koreni vode do starih paganskih običaja severne Evrope, gde je zec bio simbol plodnosti i proleća. Vremenom se ta slika spojila sa Uskrsom, pa je u nemačkoj tradiciji nastala priča da zeka donosi jaja deci. Kada su Nemci emigrirali u Ameriku, poneli su taj običaj sa sobom i od tada je postao globalni simbol koji danas raduje najmlađe.
Zanimljivo je da u zemljama pravoslavne veroispovesti zeka nikada nije imao tu važnost kao na Zapadu. Ovde su jaja, porodični ručak i crkveni običaji ostali u centru pažnje, dok je zeka više ušao kroz savremene trendove i trgovinu.
U različitim delovima sveta, Uskrs dobija i potpuno specifične oblike.
U Grčkoj, na primer, ljudi bacaju glinene posude sa prozora na Veliku subotu, simbolično odbacujući staro i sa radošću dočekujući novo. U Italiji, na trpezi je obavezna „colomba“, kolač u obliku goluba. U Francuskoj, zvona crkava ćute nekoliko dana, a onda se vraćaju, kao da zajedno sa sobom donose čokoladna jaja i osmeh deci.
U Poljskoj postoji običaj polivanja vodom na Uskršnji ponedeljak, što simbolizuje čišćenje i obnovu, dok u Engleskoj postoje trke sa jajima, deca kotrljaju jaja niz brdo i takmiče se čije će najduže ostati celo, uz smeh i navijanje.
Kod nas, međutim, sve se na kraju vraća na ono najjednostavnije i najlepše, porodični sto, tucanje jajima, miris šunke, mladog luka i kolača i osećaj da se bar na jedan dan sve uspori i da smo zajedno.
Možda upravo u tome i jeste suština. Bez obzira na to da li je Uskrs obeležen tiho u krugu porodice ili kroz velike gradske procesije, kroz crveno jaje ili čokoladnog zeku, poruka ostaje ista, obnova, nada i novi početak.
I zato, gde god da se slavi, Uskrs uvek ima isti zadatak, da nas na trenutak vrati jedne drugima.
Tekst: Lj. Natošević