На обронцима Копаоника, у селу Тршановац код Бруса, шуми Грашевка. Њена вода већ више од два века покреће камење воденице породице Станковић. Када су Турци напустили Србију, село је откупило воденицу, а Станковићи су временом постали једини власници. Данас, Марко Станковић са породицом наставља да чува традицију својих предака – традицију која се претвара у мирис свежег брашна и звук млинског камена.
– Није лако бити воденичар, али нису ни други послови лаки – каже Марко, док показује паковања брашна која путују широм Србије. Њихова воденица меље осам врста брашна – кукурузно бело и жуто, пшенично, интегрално, ражано, спелту, овас и јечам. Све су интегрална, хранљивија и богатија влакнима од индустријских, јер у њима остаје цело зрно.
– У принципу цело зрно иде у свако брашно – објашњава Марко, поносан на квалитет који нуде, а квалитет је такав јер су житарице од проверених локалних произвођача из Блаца, Александровца и Алексинца, где се земљиште мање третира пестицидима.
– Земљиште је здравије за узгој, брдовитије је, код нас нема толико житарица – додаје Марко. Управо та природна својства дају брашну посебан укус и вредност.
Воденица ради 365 дана у години. Иако Расина лети готово пресуши, због наводњавања купина и маллина, Грашевка са Копаоника никада не изневери.
– Олакшавајућа околност је да река има добар проток воде – каже Марко, док додаје да суше јесу изазов, али традиција не сме стати.
Станковићи брашно развозе по целој Србији, а Београд је готово сваке недеље њихова дестинација. Повремено праве и производе од брашна за базаре, док туризам, за сада, остаје неостварена идеја.
– Могуће јесте, али немамо капацитета да се тиме бавимо – искрено признаје Марко. Подстицаје нису тражили – све раде из сопствених средстава.
– Волимо да идемо тежим путем – каже и додаје да ће се трудити да се укључе у конкурсе у будућности.
У воденици Станковићевих време као да стоји. Звук млинског камена, мирис свежег брашна и прича о прецима који су чували ову воденицу подсећају да традиција није само прошлост – она је и будућност.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
Како се која житарица меље
– Кукуруз се мере крупније, остала брашна ситније. Просејавамо на доста крупно сито, чисто да се неке сламчице одстране. У принципу цело зрно иде у свако брашно и сва су интегрална, што доводи до тога да су доста хранљивија, имају више влакана и боље утичу на организам од индустријских – објаснио је Марко.