Када у Србији за некога кажете да је „крвави радник“, онда знате да је та особа од јутра до сутра у воћњаку, на планини тражи аутохтоне сорте како би их сачувао, узео племке, калемио, дао нови живот. Такав је Раденко Шутуљић из Струганика. Људина, сековит на речи, свакоме у лице оно што мислил, а у суштини добра душа. Свико у животу на тежину, а опет свакоме да помогне и учини, несебично подели знање. И свуда је добро дошао.
Са њим на терену никада није досадно, или вам показује како ради, или прича историју краја, помиње манастире у близини, објашњава која је травка за коју бољку.
– Ето то у обали ти је раставић – знаш да је добар за бубреге, за јачање косе, костију – ја од јаре не видим ни обалу а камо ли раставић. Њега не мрзи да изађе из хлада у ком је седео, обишавши шљивик претходне године орезан, долази до обале и бере биљку коју први пут видим у природи.
– Видиш то ти је раставић, тако изгледа у природи. Однесеш кући, осушиш и исечеш. Имаш да куваш чај целе године, а знаш да је из чистине и где си га убрала – и оно јест. Убрах га и ја у обали, далеко од било каквог загађења, у дну воћњака, слушајући цвркут на убитачној жеги залутале птице. Ваљда је и она воду тражила. Поседесмо тако неких пола сата и кренусмо даље. Узбрдо, ноге једва вуку напред, подне је и сунце гори и небо и земљу.
– Овај воћњак сам орезао прошле године, видиш како је леп и напредан. Оно лево ти је чачанска лепотица, ово је чачанска родна. Избегавам да орезујем по врелини, губи се вода. Ако постоји систем кап по кап, онда може и кад су температуре високе. Кад наводњавања нема, тада биљка губи воду и долази до сушења коре у пресеченом делу и до неправилног зарастања. Ту могу и болести да се увуку, због чега ми је најбоље кад радим на 25 степени – прича док корачамо, ја једва дишући, он као да не осећа врелину. Свико ваљда.
– Има и бунар, добар бунар воде, на самој је падини, довољан је да наводњава цео воћњак – објашњава ми, а успут стиже и да ореже нешто летораста који му засметаше оку. Оно што, ипак, највише воли, је да се осами, оде у брда и тражи старе воћке, узима племке, размножава и експериментише калемљењем.
– Увек нађем неку дивљу воћку, крушку, јабуку, па калемим, на једну основу неколико различитих – и код њега је све могуће, свака се прими, расте. Реко би човек, осећају љубав.
Текст: Зорица Драгојевић
Фото: Раденко Шутуљић и Зорица Драгојевић
