За нешто више од недељу дана у Србији почиње берба малине, „црвеног злата“ које домаћи произвођачи ове године ишчекују са знатно више оптимизма него прошле сезоне. Према проценама стручњака, очекује се род од око 23.000 тона, што представља скок од 30 до 40 одсто у односу на изузетно лоше приносе из 2025. године. Поред већег квантитета, најављен је и одличан квалитет плода.
Међутим, иако су ове бројке охрабрујуће, оне и даље бледе у поређењу са периодом од пре мање од десет година, када је Србија бележила рекордан род од чак 100.000 тона. Као главне кривце за овако драматичан пад производње, стручњаци мапирају спекулативне откупне цене, хронични недостатак радне снаге и преплављеност тржишта неквалитетним садним материјалом.
Произвођачи циљају 550 динара
Као и сваке године у ово време, у јеку су нагађања о почетној цени. Произвођачима на руку иде чињеница да су домаће хладњаче практично испражњене и да нема значајних залиха од прошле године. Вођени рачуницом да је прошле сезоне аконтна цена износила 450, а финална чак 600 динара, поједина удружења већ су изашла са ставом да би реална стартна цена за овогодишњи род морала бити 550 динара.
Ипак, др Александар Лепосавић из Института за воћарство Чачак позива на опрез и истиче да је у формирању цене кључно пронаћи баланс – како се не би оштетили произвођачи, али и како се не би отерали купци.
„Лицитације са ценама у јавности су контрапродуктивне и изазивају револт код страних партнера. Сећамо се 2022. године када је цена била изузетно висока, а појединци су тражили и преко 1.000 динара. Епилог је био погубан: купци су из револта нашли друге канале снабдевања, а српска малина је забележила стрмоглав пад присуства на кључном, немачком тржишту – са некадашњих 60 одсто спали смо на свега 30“, упозорава Лепосавић, додајући ипак да очекује бољу цену од оне која се тренутно тихо најављује.
Сатница берача двоструко скупља него у Украјини
На формирање произвођачке цене ове године, осим поскупљења горива и ђубрива, пресудно утиче цена рада. Дневница берача у Србији достигла је просек од око 50 евра, што је чак дупло више у односу на Украјину и друге конкурентске земље.
Србија се суочава и са променом глобалне мапе произвођача. Док Пољаци и Срби традиционално манипулишу информацијама о залихама, Пољска добар део малине увози из Украјине и пласира је као своју. Истовремено, на светску сцену агресивно ступају нови играчи попут Мексика, Кине, Белорусије, али и земаља Централне Азије – Киргистана и Узбекистана.
Алармантно: Увозимо заражене саднице и губимо сортни идентитет
Један од највећих системских проблема српског малинарства јесте вишегодишњи дефицит сертификованог садног материјала. Иако Институт у Чачку једини у региону производи квалитетне саднице, те количине нису ни близу довољне за домаће потребе.
Овај вакуум искористили су нерегистровани расадници и сумњиви увозници. Према речима стручњака, последњих година сведочимо увозу зараженог садног материјала из Пољске који не одговара сортама које светско тржиште тражи.
„Свет тражи искључиво врхунски квалитет, а то су сорте Виламет и Микер. Ми смо почели да увозимо и мешамо друге сорте, што тржиште не прашта. То директно води деградацији и губљењу нашег сортног идентитета“, наглашава Лепосавић. Он се осврнуо и на проблем реекспорта туђе малине преко Србије, због чега су се у нашим пошиљкама недавно појавили вируси и повишен ниво тешког метала кадмијума, што озбиљно нарушава углед државе.
Статистика на папиру три пута већа од реалности на терену
Посебан апсурд представља несклад између званичних државних података и реалног стања на терену. Док статистика бележи огромне површине, процене стручњака говоре да се малина у Србији заправо узгаја на свега 8.000 до 9.000 хектара – што је чак три пута мање од званичних података. Лепосавић оцењује да су ови подаци погубни и позива надлежне инспекције да реагују, алудирајући на то да се лажне површине потенцијално користе за злоупотребу државних субвенција.
Упркос предлозима да се домаћи прерађивачки и расхладни капацитети одржавају увозом и прерадом иностране сировине, струка ставља вето на такве идеје. Закључак је јасан: Србија и даље има лидерску позицију у свету по питању квалитета и технологије хлађења, те спас не треба тражити у увозу, већ у хитном уређењу домаће примарне производње.
Извор: РТС
Фото: Пиxабаy и Институт за воћарство Чачак