Захваљујући Немцима и моћној реци насеље је физички одвојено од Војводине, па сада су житељи тог малог места, које је према свим карактеристикама војвођанско, административно су везани за простор с ове стране реке, а верски с оне, јер припадају банатској епархији.
Ово је прича о необичној судбини јединог села у Србији које се налази на дунавским адама. И чије име је неко, грешком, на географским картама написао Острво. Други преузели, па сада чини забуну. На карти без слова О. А О постоји, и ево како је постало део имена села и аде. Једноставно. Аустроугарима је било тешко да изговоре реч острво, па су му додали О ради лакшег изговора. И острво поста Острово.
Пре него што се уђе у насеље, намерника дочекује табла са које дознаје да улази у село бећара. Баш тако пише на плавој табли : “добродошли у Острово, село бећара“. А када се уђе у село одмах је јасно да зграде нису градили људи с десне стране Дунава. Улице праве, ушорене, са типичном банатском архитектуром. Објекти дугачки, ограда зидана, капије високе. Све је другачије него у околним селима. Архитектура, обичаји, па и људи. Заправо менталитет. Не чуди. Село Острово на дунавској истоименој ади код Костолца, случајно се нашло у овом делу Србије. Заправо, за то се побринула природа. Односно моћни Дунав.
У центру села продавница и зграда месне канцеларије налазе се на месту где се постојала царинарница. Било је ово познато место. Вековима уназад се спомиње у разним записима. Бележено је и на мапама. Тако је на аустроугарској војној карти из 1881. године место убележено под именом Темес Сцигет.
У парку лепо сређена црква. А са ове стране парка, ка центру села, поређано неколико клупа и поред њих чесма. Та чесма је заправо артерски бунар, онај прави, банатски чија вода има специфичан укус.
Истраживачи Браничевског округа су написали да се живот на овом простору одвијао од давнина, али је данашње село настало у време велике сеобе Срба. Био је то, заправо, прихватни центар за оне који су од Турака из Србије бежали у Аустроугарску. Онда, када их је повео патријарх Арсеније Чарнојевић. Неки су тада наставили пут ка Сент Андреји, али је доста њих остало на Острову. И постали су вредни ратари, сточари, пчелари и узгајивачи свилене бубе. Банат је постао њихова нова домовина. Тако су и презимена настала, она на ОВ. И данас их има. Односно све је као да се живи с оне стране Дунава. Живи бећарац, народна ношња је она препознатљивих детаља, некако спорије дан пролази, а и говор је мало, додуше не код свих, отегнутији. Када је реч о презименима на ОВ потврда за то је и чесма у центру. Изнад луле из које више не тече вода је мермерна табла са именима палих бораца у Другом светском рату. Ређају се…Сретков, Станков, Нинков…
О томе како је донедавно изгледала та веза са Банатом својевремено је потписнику ових редова сведочио и Мита Ћирић, хроничар овог места.
– Ја сам први из фамилије који се оженио Србијанком, како се овде говорило – рекао је. – Раније се по младу ишло само преко Дунава. Постојала је скела, а ишло се и чамцима. Сва родбина је била тамо у равници. Коњи и фијакери су, што је опет карактеристика тог дела преко велике реке, стално јурили селом. А када би гости долазили од преко, домаћин је обавезно фијакером одлазио на скелу да их дочека.
Смеје се отац Стеван Неиш, старешина цркве посвећене светом мученику Георгију на констатацију да житељи вог места порез плаћају Пожаревцу чија је Костолац општина, а да се Богу моле преко моћне реке.
-Јесте – каже.
– Кад је село припало овом делу Србије, односно административно одузето Ковину и припојено Пожаревцу, световно је данас са ове стране воде, а црквено са оне. Јер, село Острово припада банатској епархији.
А објашњење за ово је овакво. До пред Други светски рат Острово је било ада у правом смислу те речи. Као што је то била и Ада Циганлија. Са свих страна је била вода. Онда су дошли Немци и почели експолоатацију угља у Костолцу. Јаловину су бацали у Дунав и тако направили насип, односно од некадашњег острва направили полуострво. Затим је на сцену ступила природа, односно моћна река. Потиснут из главног корита, Дунав је почео све веће количине воде да шаље у рукавац, па је тешући леву обалу главни ток постао некадашњи рукавац, те је тако моћна вода с оне стране ка равници потпуно физички удаљила село од Баната. Али, само физички. Јер, Ко што се види и данас овде је све као у Банату.
На једној згради у главној улици близу центра села, напуштеној, али још у држећем стању, стоји и чувени кибиц фенстер. Засигурно једини у Србији са ове стране Дунава. Било их је, раније, много више у селу, остао је само овај. Са њега, додуше, одавно девојка не кибицује момке који пролазе. Неко је друго време. Али, лепо је видети кибиц фенстер. На романтично време подсећа.
А мештани? Кажу да Остворо чува свој идентитет иако је непуних пет километара удаљено од Костолца. Веле да од града узимају само оно што им живот бољим чини, али не дозвољавају да град њима узме душу. И обичаје. Јединствено је због локације. Јер да је остало са оне стране Дунава, Острово би било тек једно, у тој маси сличних, чак и неприметно село.
Текст и фото: Огњан Радуловић