Zahvaljujući Nemcima i moćnoj reci naselje je fizički odvojeno od Vojvodine, pa sada su žitelji tog malog mesta, koje je prema svim karakteristikama vojvođansko, administrativno su vezani za prostor s ove strane reke, a verski s one, jer pripadaju banatskoj eparhiji.
Ovo je priča o neobičnoj sudbini jedinog sela u Srbiji koje se nalazi na dunavskim adama. I čije ime je neko, greškom, na geografskim kartama napisao Ostrvo. Drugi preuzeli, pa sada čini zabunu. Na karti bez slova O. A O postoji, i evo kako je postalo deo imena sela i ade. Jednostavno. Austrougarima je bilo teško da izgovore reč ostrvo, pa su mu dodali O radi lakšeg izgovora. I ostrvo posta Ostrovo.
Pre nego što se uđe u naselje, namernika dočekuje tabla sa koje doznaje da ulazi u selo bećara. Baš tako piše na plavoj tabli : “dobrodošli u Ostrovo, selo bećara“. A kada se uđe u selo odmah je jasno da zgrade nisu gradili ljudi s desne strane Dunava. Ulice prave, ušorene, sa tipičnom banatskom arhitekturom. Objekti dugački, ograda zidana, kapije visoke. Sve je drugačije nego u okolnim selima. Arhitektura, običaji, pa i ljudi. Zapravo mentalitet. Ne čudi. Selo Ostrovo na dunavskoj istoimenoj adi kod Kostolca, slučajno se našlo u ovom delu Srbije. Zapravo, za to se pobrinula priroda. Odnosno moćni Dunav.
U centru sela prodavnica i zgrada mesne kancelarije nalaze se na mestu gde se postojala carinarnica. Bilo je ovo poznato mesto. Vekovima unazad se spominje u raznim zapisima. Beleženo je i na mapama. Tako je na austrougarskoj vojnoj karti iz 1881. godine mesto ubeleženo pod imenom Temes Sciget.
U parku lepo sređena crkva. A sa ove strane parka, ka centru sela, poređano nekoliko klupa i pored njih česma. Ta česma je zapravo arterski bunar, onaj pravi, banatski čija voda ima specifičan ukus.
Istraživači Braničevskog okruga su napisali da se život na ovom prostoru odvijao od davnina, ali je današnje selo nastalo u vreme velike seobe Srba. Bio je to, zapravo, prihvatni centar za one koji su od Turaka iz Srbije bežali u Austrougarsku. Onda, kada ih je poveo patrijarh Arsenije Čarnojević. Neki su tada nastavili put ka Sent Andreji, ali je dosta njih ostalo na Ostrovu. I postali su vredni ratari, stočari, pčelari i uzgajivači svilene bube. Banat je postao njihova nova domovina. Tako su i prezimena nastala, ona na OV. I danas ih ima. Odnosno sve je kao da se živi s one strane Dunava. Živi bećarac, narodna nošnja je ona prepoznatljivih detalja, nekako sporije dan prolazi, a i govor je malo, doduše ne kod svih, otegnutiji. Kada je reč o prezimenima na OV potvrda za to je i česma u centru. Iznad lule iz koje više ne teče voda je mermerna tabla sa imenima palih boraca u Drugom svetskom ratu. Ređaju se…Sretkov, Stankov, Ninkov…
O tome kako je donedavno izgledala ta veza sa Banatom svojevremeno je potpisniku ovih redova svedočio i Mita Ćirić, hroničar ovog mesta.
– Ja sam prvi iz familije koji se oženio Srbijankom, kako se ovde govorilo – rekao je. – Ranije se po mladu išlo samo preko Dunava. Postojala je skela, a išlo se i čamcima. Sva rodbina je bila tamo u ravnici. Konji i fijakeri su, što je opet karakteristika tog dela preko velike reke, stalno jurili selom. A kada bi gosti dolazili od preko, domaćin je obavezno fijakerom odlazio na skelu da ih dočeka.
Smeje se otac Stevan Neiš, starešina crkve posvećene svetom mučeniku Georgiju na konstataciju da žitelji vog mesta porez plaćaju Požarevcu čija je Kostolac opština, a da se Bogu mole preko moćne reke.
-Jeste – kaže.
– Kad je selo pripalo ovom delu Srbije, odnosno administrativno oduzeto Kovinu i pripojeno Požarevcu, svetovno je danas sa ove strane vode, a crkveno sa one. Jer, selo Ostrovo pripada banatskoj eparhiji.
A objašnjenje za ovo je ovakvo. Do pred Drugi svetski rat Ostrovo je bilo ada u pravom smislu te reči. Kao što je to bila i Ada Ciganlija. Sa svih strana je bila voda. Onda su došli Nemci i počeli ekspoloataciju uglja u Kostolcu. Jalovinu su bacali u Dunav i tako napravili nasip, odnosno od nekadašnjeg ostrva napravili poluostrvo. Zatim je na scenu stupila priroda, odnosno moćna reka. Potisnut iz glavnog korita, Dunav je počeo sve veće količine vode da šalje u rukavac, pa je tešući levu obalu glavni tok postao nekadašnji rukavac, te je tako moćna voda s one strane ka ravnici potpuno fizički udaljila selo od Banata. Ali, samo fizički. Jer, Ko što se vidi i danas ovde je sve kao u Banatu.
Na jednoj zgradi u glavnoj ulici blizu centra sela, napuštenoj, ali još u držećem stanju, stoji i čuveni kibic fenster. Zasigurno jedini u Srbiji sa ove strane Dunava. Bilo ih je, ranije, mnogo više u selu, ostao je samo ovaj. Sa njega, doduše, odavno devojka ne kibicuje momke koji prolaze. Neko je drugo vreme. Ali, lepo je videti kibic fenster. Na romantično vreme podseća.
A meštani? Kažu da Ostvoro čuva svoj identitet iako je nepunih pet kilometara udaljeno od Kostolca. Vele da od grada uzimaju samo ono što im život boljim čini, ali ne dozvoljavaju da grad njima uzme dušu. I običaje. Jedinstveno je zbog lokacije. Jer da je ostalo sa one strane Dunava, Ostrovo bi bilo tek jedno, u toj masi sličnih, čak i neprimetno selo.
Tekst i foto: Ognjan Radulović