Свињарство је вековима имало посебно место у пољопривреди Србије. Наиме, још у време Кнежевине Србије свиње су представљале један од најважнијих извозних производа, а трговина стоком била је значајан извор прихода за становништво. Није случајно што се Србија у појединим историјским периодима помињала као земља свиња, јер су огромна стада боравила у храстовим и буковим шумама хранећи се жиром, док су свиње из наших крајева пешке стизале до великих тржишта тадашње Аустроугарске. Током времена мењали су се захтеви тржишта, па су се мењале и расе које су узгајивачи бирали. Некада су биле цењене свиње које дају много масти и сланине, док се данас предност даје расама које брзо напредују, имају добро искоришћење хране и дају висок проценат квалитетног меса. Због тога су старе домаће расе углавном уступиле место савременим високопродуктивним пасминама. Данас се највећи део свињарске производње у Србији заснива на неколико раса међу којима доминирају велики јоркшир, ландрас и дурок, док мангулица, моравка и ресавка имају значај углавном у очувању генетских ресурса и производњи специјалних производа.
Велики јоркшир – најзаступљенија раса у Србији
Када би се поставило питање која раса свиња данас доминира домаћим фармама, одговор би био велики јоркшир или велика бела свиња. Ова енглеска пасмина настала је током 19. века у покрајини Јоркшир и временом се проширила на готово све континенте.
Њена популарност није случајна. Велики јоркшир комбинује неколико особина које произвођачи највише цене – добру плодност, брз раст, отпорност и квалитетно месо. Управо због тога представља основу модерног свињарства не само у Србији већ и у већем делу Европе.
Ову расу одликује бела кожа, бела чекиња, широко чело и усправне уши. Тело је снажно, складно грађено и добро развијено. Крмаче су познате по изузетној плодности и најчешће прасе око 12 прасади по леглу. Осим тога, имају довољно млека и веома добре мајчинске особине, због чега је проценат преживљавања прасади висок.
Товљеници брзо напредују и уз правилну исхрану достижу тржишну тежину за релативно кратко време. Добра конверзија хране омогућава произвођачима да са мање трошкова остваре већу производњу, што је један од главних разлога због којих је велики јоркшир постао стандард савременог свињарства.
Још једна предност ове пасмине јесте њена прилагодљивост. Добро подноси различите услове држања и може се успешно гајити како на мањим породичним газдинствима, тако и на великим фармама.
Ландрас – незаменљив у репродукцији
Одмах уз великог јоркшира налази се ландрас, раса која је у Србији присутна већ деценијама. Најчешће се срећу дански, немачки и шведски типови ландраса.
Ландрас се лако препознаје по дугом телу и карактеристичним обореним ушима. Ова пасмина позната је по изузетној плодности и одличним мајчинским особинама. Крмаче редовно доносе на свет од десет до дванаест прасади, а одликују их добра млечност и пажљиво подизање подмлатка.
Због тих особина ландрас се често користи као мајчинска компонента у производњи хибридних свиња. Његов допринос савременом свињарству огроман је јер омогућава производњу великог броја виталне прасади са добрим прирастом.
Поред плодности, ландрас се одликује и високом меснатошћу. Проценат меса у полуткама често прелази 60 одсто, због чега је веома цењен међу произвођачима.
Дурок – краљ квалитета меса
За разлику од јоркшира и ландраса, који су првенствено познати по плодности и производним резултатима, дурок је постао познат захваљујући квалитету меса.
Ова америчка раса препознатљива је по црвеној или риђој боји коже и чекиња. Настала је средином 19. века укрштањем више сојева црвених свиња на подручју САД.
Дурок има снажно тело, чврсте ноге и изражену отпорност. Добро подноси различите услове држања и мање је осетљив од многих других модерних раса.
Највећа вредност дурока налази се у његовом месу. Оно садржи нешто више интрамускуларне масти, што му даје посебну сочност и пун укус. Управо због тога ова раса се широм света користи у укрштањима како би се побољшао квалитет меса код комерцијалних товних свиња.
Мангулица – повратак старе даме свињарства
Иако бројчано не може да парира модерним расама, мангулица последњих година доживљава праву ренесансу. Некада готово заборављена, данас се поново враћа на пашњаке Србије.
Настала је у 19. веку и дуго је представљала једну од најважнијих раса на простору Србије и Мађарске. Препознатљива је по коврџавим чекињама због којих је често називају вунастом свињом.
Мангулица расте спорије од савремених раса и даје мање меса, али има бројне друге предности. Веома је отпорна, добро користи природне изворе хране и одлично подноси екстензиван начин држања.
Њено месо сматра се деликатесом. Тамније је боје, сочно, богатог укуса и погодно за производњу врхунских кобасица, шунки и других традиционалних производа.
Моравка и ресавка – домаће расе које не треба заборавити
Међу аутохтоним расама посебно место заузимају моравка и ресавка. Обе су настале укрштањем домаћих свиња са беркширом крајем 19. и почетком 20. века.
Моравка је црна свиња средње величине, доброг квалитета меса и солидне плодности. Веома је прилагодљива и добро користи различите врсте хране, због чега је дуго била омиљена на сеоским домаћинствима.
Ресавка је слична моравки, али је шареније боје и нешто снажније конституције. Обе расе данас се сматрају угроженим и гаје се у знатно мањем броју него некада. Ресавка даје маст са најмање холестерола, а може се рећи да је полу-дивља свиња. Највећи део времена воле да проводе на отвореном, не смета им зима.
Шта доноси будућност свињарства?
Савремена производња свињског меса данас се углавном ослања на укрштање великог јоркшира, ландраса и дурока. Такви хибриди обједињују плодност, брз раст, отпорност и квалитет меса, што их чини најисплативијим за комерцијалну производњу.
Ипак, стручњаци упозоравају да се не сме заборавити значај аутохтоних раса попут мангулице, моравке и ресавке. Оне представљају драгоцен генетски ресурс и део пољопривредне традиције Србије.
Зато се паралелно са развојем модерне производње све више пажње посвећује очувању домаћих раса, како би будуће генерације имале прилику да сачувају део богатог сточарског наслеђа које је вековима стварано на овим просторима.
Текст: Љиљана Натошевић
Фото: Пиxабаy и Милица Петарић