Svinjarstvo je vekovima imalo posebno mesto u poljoprivredi Srbije. Naime, još u vreme Kneževine Srbije svinje su predstavljale jedan od najvažnijih izvoznih proizvoda, a trgovina stokom bila je značajan izvor prihoda za stanovništvo. Nije slučajno što se Srbija u pojedinim istorijskim periodima pominjala kao zemlja svinja, jer su ogromna stada boravila u hrastovim i bukovim šumama hraneći se žirom, dok su svinje iz naših krajeva peške stizale do velikih tržišta tadašnje Austrougarske. Tokom vremena menjali su se zahtevi tržišta, pa su se menjale i rase koje su uzgajivači birali. Nekada su bile cenjene svinje koje daju mnogo masti i slanine, dok se danas prednost daje rasama koje brzo napreduju, imaju dobro iskorišćenje hrane i daju visok procenat kvalitetnog mesa. Zbog toga su stare domaće rase uglavnom ustupile mesto savremenim visokoproduktivnim pasminama. Danas se najveći deo svinjarske proizvodnje u Srbiji zasniva na nekoliko rasa među kojima dominiraju veliki jorkšir, landras i durok, dok mangulica, moravka i resavka imaju značaj uglavnom u očuvanju genetskih resursa i proizvodnji specijalnih proizvoda.
Veliki jorkšir – najzastupljenija rasa u Srbiji
Kada bi se postavilo pitanje koja rasa svinja danas dominira domaćim farmama, odgovor bi bio veliki jorkšir ili velika bela svinja. Ova engleska pasmina nastala je tokom 19. veka u pokrajini Jorkšir i vremenom se proširila na gotovo sve kontinente.
Njena popularnost nije slučajna. Veliki jorkšir kombinuje nekoliko osobina koje proizvođači najviše cene – dobru plodnost, brz rast, otpornost i kvalitetno meso. Upravo zbog toga predstavlja osnovu modernog svinjarstva ne samo u Srbiji već i u većem delu Evrope.
Ovu rasu odlikuje bela koža, bela čekinja, široko čelo i uspravne uši. Telo je snažno, skladno građeno i dobro razvijeno. Krmače su poznate po izuzetnoj plodnosti i najčešće prase oko 12 prasadi po leglu. Osim toga, imaju dovoljno mleka i veoma dobre majčinske osobine, zbog čega je procenat preživljavanja prasadi visok.
Tovljenici brzo napreduju i uz pravilnu ishranu dostižu tržišnu težinu za relativno kratko vreme. Dobra konverzija hrane omogućava proizvođačima da sa manje troškova ostvare veću proizvodnju, što je jedan od glavnih razloga zbog kojih je veliki jorkšir postao standard savremenog svinjarstva.
Još jedna prednost ove pasmine jeste njena prilagodljivost. Dobro podnosi različite uslove držanja i može se uspešno gajiti kako na manjim porodičnim gazdinstvima, tako i na velikim farmama.
Landras – nezamenljiv u reprodukciji
Odmah uz velikog jorkšira nalazi se landras, rasa koja je u Srbiji prisutna već decenijama. Najčešće se sreću danski, nemački i švedski tipovi landrasa.
Landras se lako prepoznaje po dugom telu i karakterističnim oborenim ušima. Ova pasmina poznata je po izuzetnoj plodnosti i odličnim majčinskim osobinama. Krmače redovno donose na svet od deset do dvanaest prasadi, a odlikuju ih dobra mlečnost i pažljivo podizanje podmlatka.
Zbog tih osobina landras se često koristi kao majčinska komponenta u proizvodnji hibridnih svinja. Njegov doprinos savremenom svinjarstvu ogroman je jer omogućava proizvodnju velikog broja vitalne prasadi sa dobrim prirastom.
Pored plodnosti, landras se odlikuje i visokom mesnatošću. Procenat mesa u polutkama često prelazi 60 odsto, zbog čega je veoma cenjen među proizvođačima.
Durok – kralj kvaliteta mesa
Za razliku od jorkšira i landrasa, koji su prvenstveno poznati po plodnosti i proizvodnim rezultatima, durok je postao poznat zahvaljujući kvalitetu mesa.
Ova američka rasa prepoznatljiva je po crvenoj ili riđoj boji kože i čekinja. Nastala je sredinom 19. veka ukrštanjem više sojeva crvenih svinja na području SAD.
Durok ima snažno telo, čvrste noge i izraženu otpornost. Dobro podnosi različite uslove držanja i manje je osetljiv od mnogih drugih modernih rasa.
Najveća vrednost duroka nalazi se u njegovom mesu. Ono sadrži nešto više intramuskularne masti, što mu daje posebnu sočnost i pun ukus. Upravo zbog toga ova rasa se širom sveta koristi u ukrštanjima kako bi se poboljšao kvalitet mesa kod komercijalnih tovnih svinja.
Mangulica – povratak stare dame svinjarstva
Iako brojčano ne može da parira modernim rasama, mangulica poslednjih godina doživljava pravu renesansu. Nekada gotovo zaboravljena, danas se ponovo vraća na pašnjake Srbije.
Nastala je u 19. veku i dugo je predstavljala jednu od najvažnijih rasa na prostoru Srbije i Mađarske. Prepoznatljiva je po kovrdžavim čekinjama zbog kojih je često nazivaju vunastom svinjom.
Mangulica raste sporije od savremenih rasa i daje manje mesa, ali ima brojne druge prednosti. Veoma je otporna, dobro koristi prirodne izvore hrane i odlično podnosi ekstenzivan način držanja.
Njeno meso smatra se delikatesom. Tamnije je boje, sočno, bogatog ukusa i pogodno za proizvodnju vrhunskih kobasica, šunki i drugih tradicionalnih proizvoda.
Moravka i resavka – domaće rase koje ne treba zaboraviti
Među autohtonim rasama posebno mesto zauzimaju moravka i resavka. Obe su nastale ukrštanjem domaćih svinja sa berkširom krajem 19. i početkom 20. veka.
Moravka je crna svinja srednje veličine, dobrog kvaliteta mesa i solidne plodnosti. Veoma je prilagodljiva i dobro koristi različite vrste hrane, zbog čega je dugo bila omiljena na seoskim domaćinstvima.
Resavka je slična moravki, ali je šarenije boje i nešto snažnije konstitucije. Obe rase danas se smatraju ugroženim i gaje se u znatno manjem broju nego nekada. Resavka daje mast sa najmanje holesterola, a može se reći da je polu-divlja svinja. Najveći deo vremena vole da provode na otvorenom, ne smeta im zima.
Šta donosi budućnost svinjarstva?
Savremena proizvodnja svinjskog mesa danas se uglavnom oslanja na ukrštanje velikog jorkšira, landrasa i duroka. Takvi hibridi objedinjuju plodnost, brz rast, otpornost i kvalitet mesa, što ih čini najisplativijim za komercijalnu proizvodnju.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da se ne sme zaboraviti značaj autohtonih rasa poput mangulice, moravke i resavke. One predstavljaju dragocen genetski resurs i deo poljoprivredne tradicije Srbije.
Zato se paralelno sa razvojem moderne proizvodnje sve više pažnje posvećuje očuvanju domaćih rasa, kako bi buduće generacije imale priliku da sačuvaju deo bogatog stočarskog nasleđa koje je vekovima stvarano na ovim prostorima.
Tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Pixabay i Milica Petarić