Жеља му је била да купи мало имања и посади воће. То мало за Сашу Митић из Прокупља, је нешто око седам хектара вишње, кајсије и крушке. Како би имао где да складиште воће, купио је и комору у коју стаје 20 тона. Од мало, до мало више и златних, сребрних медаља за ракије, није прошло дуго времена. Данас је газдинство Митић препознатљиво у прокупачком крају, а лагано освајају и остатак Србије.
-Ми смо Митићи из Прокупља и бавимо се производњом воћа и ракије. Воће је вишња, кајсија и крушка, а на површини је од неких седам хектара. Вишња је само облачинска, изданачка је. Покушао сам нешто на магриви, али није било добро. На облачинској вишњи само изданачка садња. Нема боље од ње и за сок, и за колаче, пите. Она је са највећим процентом суве материје, однос киселине и шећера је идеалан. Вишња је специфична, и само је предајемо на откуп. За крушку и кајсију смо урадили комору, типа мале хладњаче, неких 20 тона воћа можемо да сместимо. Беремо, смештамо у хладњачу, продајемо за конзум, што не продамо правимо ракију – уводи нас у своје мало царство Митић, чија је ракија већ позната у Прокупљу.
– У нашем крају је ракија већ позната. Били смо на такмичењу у Прокупљу и узели два злата и два велика сребра. У Богатићу смо узели злато за виљамовку и три велика сребра – а како настаје та добитница златних медаља, Саша је открио за Боље поље.
– Виљамовка се бере од 25. августа до 1. септембра, бере се кад је спремна, ставља се у комору на двадесетак до месец дана. Сазри, добије све своје ароме, сокове и онда је мељемо. Кљук стоји од 15 до 20 дана, јако је осетљива. Мора да се држи температура од 15 – 20 степени. Имам око 200 стабала и искрено не бих виљамовку више садио. И у производњи као воћна врста је јако тешка. У пролеће је нападају рутаве бубе, напада је крушкина бува, баш имамо проблем с њом – објашњава произвођач муке са којима се сусреће у узгоју воћа и признаје да највише воли вишњу.
– Моја жеља је била да купим имање и да садим воће. Највише волим вишњу. Имали смо 4,5 хектара, али смо имали проблем са жилогризом, па смо доста извадили. Нешто ћемо да садимо јесенас, опет. Крушку обрађујемо у ред, све је шпалир, између редова је затрављено у реду обрађујемо, кајсију не обрађујемо затравила је све, а вишњу обрађујемо у реду, а између редова је затрављена – рекао је Митић за Боље поље, додајући да је по његовом мишљењу облачинска вишња најбоља, баш у прокупачком крају.
– Моје мишљење је да је у мом крају облачинска вишња најбоља. Ту што успе нема је на свету. То је део који је има највише облачинске вишње и све је изданачка. То што Топлица има је топ. Блаце је има али то није то, али зато они имају шљиву коју ми не можемо да имамо – и та шљива, та моравка коју Блаце има, тражи своје време, оно право, када је погодна за печење ракије и кад знаш да ће ракија од ње бити најбоља.
– Моравка, на пример, по мени је најбоља шљива за ракију. Али дођу људи купе је и праве ракију а да није скроз сазрела, после се жале да није то то. Па није, зна се кад се од моравке прави ракија. Она мора да падне на земљу, да се покупи, тад има шећера и тад се ставља у кљук. Имао сам другара који је хтео да прави неку причу са моравком. По мојој процени требало је да испече пет хиљада литара, он имао две хиљаде. Рекао сам му да ми се не свиђа, било је суво месо, није сазрело – прича Саша, који сво воће које падне на земљу користи за ракију, а оно што се обере са грана за конзум.
– Кајсију све што падне доле, ја то не продајем у конзум, вадим коске, муљам и иде у кљук. Тако и крушку, све што падне иде у ракију. И то је јунска лепотица, турандот, нешто мало санта марие, бутира. Једне године смо имали град пред почетак бербе бутире, тако да смо морали да је испечемо у ракију, свако ко је пробао ракију купио је по пар литара. Бутира је бело-жућкаста, изузетно сочна, топљива и нежна. Укус је пријатан, слтако-накисео и ароматичан. Због тога је и ракија добра – закључио је Митић
Текст и фото: Зорица Драгојевић