Sve je počelo na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu. Među stotinama štandova, bukom i mnoštvom sveta, moj pogled je iznenada ostao prikovan za nešto potpuno nesvakidašnje – za čudesna, filigranski rezbarena jaja. Bukvalno nisam mogla da krenem dalje. Ta lepota, ta krhkost i neverovatna preciznost u detaljima toliko su me fascinirale da sam morala da zastanem, saznam ko stoji iza ovih remek-dela i kako uopšte ljudska ruka može da stvori nešto tako prefinjeno. Iza ovog čuda stoji Pavle Opačić, čovek koji je čitav svoj radni vek proveo u Radio-televiziji Novi Sad na održavanju uređaja za prenos i emitovanje programa. Kako mu je dinamičan posao „ušao u krv“, dve godine pred penziju počeo je da planira čime će se baviti kada bude imao više slobodnog vremena. Iako je najpre počeo sa intarzijom (pravljenjem slika od slojeva drveta), prekretnica se dogodila kada mu je bivši kolega doneo brošuru o Faberžeu iz Rusije. To ga je inspirisalo da se potpuno posveti izradi skulptura od ljuski jaja. Danas je Pavle član svetskog udruženja umetnika koji obrađuju ljuske jaja, a njegove skulpture krase domove širom nekoliko kontinenata i nalaze se u svetskom kalendaru ovog udruženja.
U razgovoru za Bolje polje, Pavle nam otkriva tajne ovog zanata koji spaja vrhunsku umetnost, hiruršku preciznost i beskrajno strpljenje.
– Umetnost kao ova zahteva pre svega izuzetno mirnu ruku, oštro oko i mnogo strpljenja. Ono što je jako interesantno je da je mnogo veći napor za ruku koja drži jaje, nego onu koja ga razebari. Kako se delovi ljuske uklanjaju, ona postaje sve krhkija i lakše puca pod pritiskom. Zato je koncentracija maksimalna, uvek – a nije samo rezbariti jaje, potrebno ga je prvo i pripremiti i znati koji alat koristiti.
– Za izradi ovih jaja koristi zubotehničarsku opremu. Ona je jako precizna, a mašinice moraju biti izuzetno brze i oštre kako bi precizno sekle ljusku bez lomova. Za pripremu jajeta nema nikakvih hemijskih ojačivača ljuske, samo priroda. Započinjem tako što na donjem delu jajeta izbušim mali otvor od 3 do 5 milimetara. Zatim špricem ubacujem vazduh kako bi sadržaj izašao napolje. Sledi dezinfekcija, zatim sušenje koje traje tri do četiri dana. Jedina hemikalija koju koristim je varikina, odnosno hlor, i to samo da bih uklonio dve unutrašnje opne. Tek kada je sve to gotovo, počinje rezbarenje, a na samom kraju gotovu skulpturu lakiram bezbojnim lakom kako se na njoj ne bi skupljala prašina- objašnjava Pavle za Bolje polje, čiji rad na rezbarenju traje i do dve nedelje, u zavisnosti od njegove inspiracije, težine zamisli i samog jajeta.
– U godini dana iskoristim oko 200 komada jaja, a izrada jedne skulpture traje od jednog pa do 14 dana. Najčešće radim sa guščijim jajima, iako se do njih teško dolazi jer guske ležu samo jednom godišnje, u proleće. Mada, moram priznati da je posebno izazovno raditi sa nojevim i emuovim jajima, iako ona zahtevaju veća finansijska sredstva. Emuova jaja su zadivljujuća jer su spolja tamnozelena, a unutrašnjost ljuske im je bela, što mi omogućava da rezbarenjem postignem prelepe kontraste. Od zelene rezbareći dođem do bele, pa neko kao vi pomisli da sam ih farbao, a nisam. To je njihova prirodna boja – naglašava majstor, ponosan na svoja umetnička dela, ističući da pravi različite motive, i sve zavisi od trenutne inspiracija. A ta zelena jaja, zaista izgledaju fascinantno, te šare, bukvalno vam zakucaju pogled i ne biste mrdnuli dalje. Motivi su toliko različiti, da ne znate šta biste pre kupili.
– Što se motiva tiče, pravim sve – od čisto umetničkih, geometrijskih formi, preko kućica, školjki, crkvica i kandila, pa do verskih motiva sa ikonicama, koja ljudi često kupuju kao poklon za krsne slave. U dobar deo njih ugradim i diode, led diode, tako da postanu lampe – zaključio je Pavle Opačić, umetnik sa dušom.
Tekst i foto: Zorica Dragojević