Оно што памтим из детијства, а тиче се Ђурђевдана, је јагње. Можда од петнаестак кила, како невино пасе испред комшијске зграде, зелену, нараслу мајску траву. Увек ме је чудило откуд јагње у сред Београда. И није се оно ту дуго задржавало, максимум три дана, до пред славу. Нама, деци, то годишње искуство било је нешто непроцењиво. Поготово онима који нису имали село, где да оду и виде шта се то заиста ради. А радило се. Прво би га умили ђурђевском водицом, из лавора, оног белог, плеканог, са крупним цветовима по ободима, а у њему у води цвеће, мајско. Најмирисније. Затим би га на запрепашћење наших мајки, које су тек утекле са села, и једва замениле гумане ципелама, клали ритуално. Колико је ту згражавања било, па све страшно, па све ју, ју, ју, а кад их комшије позову док се још ту на ражњу окреће, на ракију, мезе и разне гурманлуке од џигерице, срца и бубаца, све би заборавиле. Пуцало би само од кашика и пића. Мада, није то једино што памтим. Знам да ми је једне године помајка богорадала, зовући једног по једног рођака и све крстећи се у чуду.
- Пееееероооо, црни Перо – запомагала је из свег гласа – па што моју капију. Што мооооју капииијууу – питала се, што њену капију кад она нема девојку за удају, а обичај је у селу Азања код Смедеревске Паланке, да се кући која има удавачу скине капија. Једва су је после нашли у трећем сокаку. И није помајци било мука због капије, већ што она има сина, па неће се ваљда удавати.
Данас, од побратима добих слике из села Јаребице. Лескове гране, исечене у шуми, направљене у крст и стављене на капију, амбар, магазу, ауто. Кажу, да буде родна година, да нас св Ђорђије сачува, и да не буде неких ала.
Текст: Зорица Драгојевић
Фото: Приватна архива