Ono što pamtim iz detijstva, a tiče se Đurđevdana, je jagnje. Možda od petnaestak kila, kako nevino pase ispred komšijske zgrade, zelenu, naraslu majsku travu. Uvek me je čudilo otkud jagnje u sred Beograda. I nije se ono tu dugo zadržavalo, maksimum tri dana, do pred slavu. Nama, deci, to godišnje iskustvo bilo je nešto neprocenjivo. Pogotovo onima koji nisu imali selo, gde da odu i vide šta se to zaista radi. A radilo se. Prvo bi ga umili đurđevskom vodicom, iz lavora, onog belog, plekanog, sa krupnim cvetovima po obodima, a u njemu u vodi cveće, majsko. Najmirisnije. Zatim bi ga na zaprepašćenje naših majki, koje su tek utekle sa sela, i jedva zamenile gumane cipelama, klali ritualno. Koliko je tu zgražavanja bilo, pa sve strašno, pa sve ju, ju, ju, a kad ih komšije pozovu dok se još tu na ražnju okreće, na rakiju, meze i razne gurmanluke od džigerice, srca i bubaca, sve bi zaboravile. Pucalo bi samo od kašika i pića. Mada, nije to jedino što pamtim. Znam da mi je jedne godine pomajka bogoradala, zovući jednog po jednog rođaka i sve krsteći se u čudu.
- Peeeeeroooo, crni Pero – zapomagala je iz sveg glasa – pa što moju kapiju. Što mooooju kapiiijuuu – pitala se, što njenu kapiju kad ona nema devojku za udaju, a običaj je u selu Azanja kod Smederevske Palanke, da se kući koja ima udavaču skine kapija. Jedva su je posle našli u trećem sokaku. I nije pomajci bilo muka zbog kapije, već što ona ima sina, pa neće se valjda udavati.
Danas, od pobratima dobih slike iz sela Jarebice. Leskove grane, isečene u šumi, napravljene u krst i stavljene na kapiju, ambar, magazu, auto. Kažu, da bude rodna godina, da nas sv Đorđije sačuva, i da ne bude nekih ala.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Privatna arhiva