Она је од оних жена, јаких, навиклих на животне недаће, бораца, увек насмејана и кад јој до смеха није, поносна што је потекла са села и што се том селу враћа. О успешној каријери радио водитеља, и сувласника познатог београдског радија, нећу писати јер је њен глас будио генерације, улепшавао многа наша славља, најлепшим речима честитао рођења, крштења, венчања. Она је за нас Цеца, наша сестра, пријатељица, мајка и бака, супруга једног Срђана који је у стопу и у свему прати. Па и у идеји да пензионерске дане проведу на селу. И није то тек тако само повратак на некадашње огњиште, да се не угаси, да се врата не затворе. То је дугорочан план, идеја о купињаку, малињаку, воћу и поврћу из сопственог узгоја, са што мање или ни мало пестицида. Да буде здраво и за њих и за друге.
– Одавно смо схватили да нас градски живот меље, да је слобода и здравље на селу. Није то била нагла одлука, већ жеља да нешто добро урадимо и за себе и за оне који после нас долазе. Овде смо нашли мир – и заиста јесу пронашли тај жељени мир, јер су Јаребице прелепо село, земља плодна, што кажу где год да баците семе нићи ће. А њима је никло.
– Имамо свој купињак, није велики, али је купина крупна, изузетно укусна, и што је најбитније, углавном је не третирамо је хемијом. Први пут ове године се појавила дидимела, црвене флеке на купини, које смо морали минимално да лечимо фунгицидима – а да су им купине одличне уверили смо се прошлог лета, када је количина коју су у Београд донели била мала да подмири захтеве свих заинтересованих.
– Купину смо средили, окопана је, орезана, повезана, почела је да листа, копамо редове око ње, а између редова је супруг покосио и то редовно ради – ту на самом ћошку, иза купина, на међи, угнездио се, онако скромно и ред малине, чисто да зацрвени.
– Имамо и један ред малине, само за нас, колико да имамо да поједемо. За више ћемо још видети да ли ћемо, јер смо посадили пет, шест редова винограда. И виноград планирамо да проширимо, можда у некој будућности и неколико контејнера боровнице додамо. Да имамо за нас, што претекне за продају – ово су планови, а оно што су затеклил на имању од једног хектара је неких 25 ари под шљивом.
– Шљиве и џенарике су у воћњаку од 25 ари, доста старих стабала смо извадили и заменили младим воћкама. Оно што роди је довољно да направимо слатко, џем, када је баш добра година буде и за ракију. Скоро је супруг посадио неколико стабала крушке, а трешње су нам старе, остале још од мојих родитеља – за њих довољно. Остатак земље, је под детелином коју су препустили комшији.
– Имамо око 25-30 ари под детелином и то смо дали комшији да користи. Зузврат он нама узоре и потањира, тако да функционишемо као мала задруга – закључила је Светлана у разговору за Боље поље.
Текст: Зорица Драгојевић
Фото: Приватна архива