Има 16 година, не чује, ноћу слабо види, али и даље трчи, игра се и повуче поводац толико снажно да власница мора да пази да не падне. Флоки, мешанац, један је од оних паса који старост носе достојанствено – али и са све видљивијим изазовима.
Последњих месеци његове навике мењају се скоро из дана у дан. Највише се то види у шетњи. Иако без проблема прескаче степенице, све чешће се саплиће, застаје и одбија да настави даље. Не зато што је уморан, већ зато што више не препознаје простор као некад. Свет сада „чита“ њухом, па сваки корак мора да провери. Оно што је некада било познато, сада постаје ново и непредвидиво. Не чује уопште, зато неузнемирен пролази поред „комшија“ који лају из петних жила. Али, зато не чује ни саобраћај, па власница мора да пази уместо њега, а поводац је обавезан.
У стану је другачије – ту је сигуран. Али ни ту се више не одваја од власнице. Прати је из собе у собу, ослањајући се на њено присуство као на оријентир. Ипак, упркос свему, остао је разигран, ведар и снажан. Старост му је променила тело, али не и дух. Воли да се игра отимања посластица, наравно, уз лавеж који је изгубио јер више не чује, па нема на шта да реагује.
Овај пример показује шта заправо значи старење код паса. Оно није само успоравање, већ читав низ физичких и чулних промена. Најчешће прво страдају слух и вид, док њух постаје доминантно чуло. Због тога пси почињу да се крећу спорије, застају и дуже истражују околину. Истовремено, губитак оријентације чини их несигурним, па се све више везују за власника.
Просечан животни век није прости збир бројева
Просечан животни век пса зависи од услова у којима живи. Кућни пси најчешће доживе између 12 и 16 година, дворишни нешто краће, док пси луталице ретко доживе више од седам година. Значајну улогу има и величина – мали пси често живе дуже, понекад и до 18 година, док велики ретко прелазе 10 до 12. Мешанци, попут Флокија, често су издржљивији од расних паса. Он је, додуше, оперисао крајнике са две године, јер су честе упале биле последица одрастања на улици. Он је, наиме, удомљен.
Често се каже да је једна псећа година једнака седам људских, али стварност је сложенија. Прве две године пас „стари“ много брже, а касније се темпо успорава. Пас од 16 година може се упоредити са човеком у дубокој старости.
Старење доноси и већи ризик од болести. Најчешћи су проблеми са зглобовима, срцем, бубрезима, као и слабљење вида услед катаракте. Код неких паса јавља се и когнитивни синдром, налик деменцији, који доводи до дезоријентације и промене понашања.
Исхрана игра важну улогу у овом периоду. Старијим псима прија храна која је лакша за варење, са довољно протеина и прилагођеном текстуром. Уколико почну да губе зубе, препоручује се мекша храна или натопљене грануле, како би се избегли бол и губитак апетита.
Кретање само под наѕором
Посебну пажњу треба посветити кретању. Шетње треба прилагодити – успорити темпо, избегавати непознате руте и кретање у мраку. У кући је важно обезбедити стабилно окружење, без клизања и препрека. Постоје и помагала, попут појасева за подршку, рампи и ортопедских лежајева, која могу значајно олакшати свакодневицу. Ако доживе мождани удар и одузму им се задње ноге, постоје и посебна колица уз чију помоћ могу да се крећу.
Иако старост доноси ограничења, она не значи крај квалитетног живота. Пси попут Флокија показују да и у позним годинама могу бити активни, радосни и блиски људима. Оно што им је најпотребније није савршено здравље, већ стрпљење, разумевање и осећај сигурности.
Јер када им чула ослабе, човек постаје њихов главни ослонац – и цео њихов свет.
Н. Ш.