У типичном ушореном равничарском насељутри светиње су активне. У четврту мештани долазе по свету воду, а пета је аветињски пуста са разваљеном криптом и земним остацима ктитора које гута растиње
У центру Долова, лепо уређеног места недалеко од Панчева, парк заузима значајно место. Дијагонално од њега, на углу двеју улица прелеп објекат. Предњи део фасаде су му готово цео заклонила два велика украсна дрвета. Розе цветови уклопили су се у нежну пинк боју фасаде. Ту су просторије месне канцеларије „Мита Вукосављев“. Надлежни могу да буду поносни како им изгледа та зграда, односно како брину о овом здању подигнутом 1902. године.
До ње је црква. Лепа велика грађевина чија је унутрашњост сређена пре петнаестак година. О овој светињи на сајту Српске православне цркве пише : “Одмах по насељавању у Долову је саграђена једна црква од земље (набијача). Како се село ширило, а број становника умножавао, појавила се потреба за већим храмом. Велика или Доња црква „сазидана је од доброг материјала и посвећена Св. Оцу Николају, а освећена блажено почившим епископом Стефаном Авакумовићем, 15.октобра 1811 године. Саграђена је у неокласичном стилу. Иконостас у Великој Цркви је рађен је од 1853 до 1855, а за израду је био задужен наш познати академски сликар Јован Поповић. Генерална обнова храма је почела 2005 године, а комплетни радови завршени су почетком октобра 2011.“
Само кратки боравак у центру довољан је да се види да је Долово типично ушорено насеље, изградње карактеристичне за равничарске пределе. У старом делу, односно центру, живе староседеоци, махом Срби, чији су преци и основали место. Нешто северније, груписано у неколико улица, углавном живе Румуни и тај део се зове “Влашка мала”. Ту имају и своју цркву. На јавним објектима, али и радњама сви натписи су двојезични.
У мало познатим записима о овом месту пише да је истражујући становништво Црне Реке у источној Србији, Драгољуб К. Јовановић осамдесетих година 19. века у Вражогрнцу код Зајечара забележио следеће предање: „У месту званом „Селиште“, у близини села Вражогрнце, од прилике пре 200 година, постојало је велико српско село које се звало Толовац. Једног летњег дана, причају, кад се је народ био скупио код цркве и празновао, изненада одонуд ударе Татари на село, учине јуриш на народ, који се безбрижно веселио, многе исеку, поробе и опљачкају село, па оду за тим на другу страну. Тек незнатан део, по казивању, добије прилику да умакне, дохвати се Дунава и пређе у Аустрију, и тамо насели данашње село Долово, код Панчева“.
Као српско насеље Долово се први пут помиње у 17. столећу, тачније у Пећком Катастигу 1660. године. Следећи пут се Долово помиње после1725. године, односно после ослобођења Баната од Турака…
Шетња овим местом траје јер је оно повелико. Има шта да се види у њему.У удолини подно брега на којем је подигнута румунска православна црква паркиран велики број аутомобила. Ту је ватрогасни дом у којем на спрату за весеља може да се изнајми простор. Одозго се чула музика и гласни смех сватова.
Преко пута ватрогасног дома је школа. Лепа приземна зграда са уређеним двориштем и пуно зеленила около. Изнад ње, на узвишењу на небеском плаветнилу се урезао крст са торња. То је следећа, трећа светиња.У порту се може, али не и у цркву. Врата закључана. А од бројног високог дрвећа у дворишту не може да се види цела црква, још теже фотографише. И како ни овде, као ни у центру није било никога да кеже коју реч о цркви, опет цитат са сајта СПЦ: “Данашња Мала или Горња црква сазидана је на темељима старе цркве блатаре коју су први насељеници Долова подигли у славу Божију и посветили преносу Мошти Светог Оца Николаја, која је била освећена 23. септембра 1765. од стране блаженопочившег епископа Викентија Јовановића.
Због њене дотрајалости епархијска управа је прогласила стару цркву блатару опасном за употребу и затворила је 23. фебруара 1877. године. У пролеће 1882. године расписан је конкурс за подизање нове, данашње, цркве на којем је победио и добио посао Франц Брандајз из Вршца. Зидање цркве је започето 9. маја 1886.. Црква је била завршена и освећена 02. јуна 1888. године. Зидну декорацију и иконе (фреске) у медаљонима урадили су бечки сликар Едуард Клајн и његов помагач мајстор Антон Штурм. Радови су трајали од октобра 1893. до априла 1894. године. Исте године склопљен је уговор са чувеним мајстором Пајом Јовановићем за осликавање икона у иконостасу. Након три године, тј. 1897. године, у децембру, била је урађена прва партија икона, а следеће 1898. године, завршен је комплетан иконостас. Од освећења храма и иконостаса није било озбиљнијих послова на одржавању храма до 1969. године, када је доловачки мајстор Миле Ромчев заменио прозоре на храму. Године 1971. и 1972. урађено је чишћење фрески од чађи, комплетно малање унутрашњости храма и рестаурација икона у иконостасу. До великих, озбиљних, послова на уређењу храма долази 2005. године по благослову Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора. Том приликом урађена је нова малтерација и фасада цркве, кров звоника, нови крст на звонику, нови кров цркве и рестаурација и конзервација икона у иконостасу. Наведени послови завршени су 2008. године. Освећење је извршио Епископ банатски Господин Никанор 20.јула 2008. године“.
Малом низбрдицом до главног пута па даље ка сеоском гробљу. А тамо на почетку аветињска слика. Огроман торањ урушен до пола, кров пропао. Зелене лијане попеле се до врха торња и заклониле добар део објекта.
Од растиња и паса луталица не може да јој се приђе. А када се савладају те две препреке, готово невероватно изгледа оно што дочека намерника. Унутра све прекопано, разваљено. На делу свода који се није урушио још је сачувана нежно плава боја и неки жућкасти тонови којима је био украшен свод. И чело простора као и под било је у керамичким плочама. Део је отпао, али их има још. Десно је крипта. Разваљена врата, стрма стаза води до доле. Виде се сандуци прекривени зеленом чојом. Око нетрулежних тела у ковчезима набацано смеће. Кесе, флаше, лименке, опушци, празне кутије од цигарета. Вероватно трагачи за закопаним благом развалили су и један укопани и циглом озидани гроб са источне стране. Зидови, односно оно што је остало од њих, ишарани графитима.
-А јеси ли био у долину да видиш и ону тамо, нашу пету цркву?-упита радознали мештанин незнанца. -То је мало ван села, али је толико лепо и мирно да ту треба човек да оде и одмори. И воду попије.
И стварно то треба видети. Односно ту мало проборавити. За место где се светиња налази неко би рекао да је на улазу у село, неко на излазу, зависи с које стране се стиже у Долово. Тек, чим се приближи месту, из правца Мраморка, у удолини, на кривини пре него се уђе у Долово, у зеленилу самује црквица. Мештани за ово место кажу да је свето са водом која помаже. Господин испред апотеке у центру, са вуненом капом на плус 25, рече кратко да се одавно зна да та вода помаже и да је помогла многима. Односно да су се овде многи решили мука. И још је додао да је нека врста обележавања места као светог почела тек осамдесетих година. Почела, па стала.
Онда је у тим осамдесетим на оно што је неколицина мештана сазидала да обележи свето место са светом водом, друга група мештана другачије реаговала. Јер, нису сви у тим осамдесетим, али и раније, благонаклоно гледали на веру у веровања. У било шта друго, осим у комунизам. Локалне, данас се каже комунистричке власти, прво су стопирале градњу. То нешто што је било сазидано као обележје светог места, чамило је у удолини, а нико се није усуђивао да пита ни зашто су радови стопирани ни каква је судбина. Зашто су радови стопирани нико није дознао, мада се јесте шушкало, али је судбина брзо постала извесна. То што је сазидано, преко ноћи је порушено!? Благословом епископа Амфилохија 1989. године на истом месту сазидана је нова капела, црквица.
И ту, у тој тишини, на светом месту са светом водом, пауза од пола сата довољна је да се одмори од шетње селом, слегну први утисци, али и накупи мало позитивне енергије. И попије вода. Света или не, свакако прија.
Текст и фото: Огњан Радуловић