U tipičnom ušorenom ravničarskom naseljutri svetinje su aktivne. U četvrtu meštani dolaze po svetu vodu, a peta je avetinjski pusta sa razvaljenom kriptom i zemnim ostacima ktitora koje guta rastinje
U centru Dolova, lepo uređenog mesta nedaleko od Pančeva, park zauzima značajno mesto. Dijagonalno od njega, na uglu dveju ulica prelep objekat. Prednji deo fasade su mu gotovo ceo zaklonila dva velika ukrasna drveta. Roze cvetovi uklopili su se u nežnu pink boju fasade. Tu su prostorije mesne kancelarije „Mita Vukosavljev“. Nadležni mogu da budu ponosni kako im izgleda ta zgrada, odnosno kako brinu o ovom zdanju podignutom 1902. godine.
Do nje je crkva. Lepa velika građevina čija je unutrašnjost sređena pre petnaestak godina. O ovoj svetinji na sajtu Srpske pravoslavne crkve piše : “Odmah po naseljavanju u Dolovu je sagrađena jedna crkva od zemlje (nabijača). Kako se selo širilo, a broj stanovnika umnožavao, pojavila se potreba za većim hramom. Velika ili Donja crkva „sazidana je od dobrog materijala i posvećena Sv. Ocu Nikolaju, a osvećena blaženo počivšim episkopom Stefanom Avakumovićem, 15.oktobra 1811 godine. Sagrađena je u neoklasičnom stilu. Ikonostas u Velikoj Crkvi je rađen je od 1853 do 1855, a za izradu je bio zadužen naš poznati akademski slikar Jovan Popović. Generalna obnova hrama je počela 2005 godine, a kompletni radovi završeni su početkom oktobra 2011.“
Samo kratki boravak u centru dovoljan je da se vidi da je Dolovo tipično ušoreno naselje, izgradnje karakteristične za ravničarske predele. U starom delu, odnosno centru, žive starosedeoci, mahom Srbi, čiji su preci i osnovali mesto. Nešto severnije, grupisano u nekoliko ulica, uglavnom žive Rumuni i taj deo se zove “Vlaška mala”. Tu imaju i svoju crkvu. Na javnim objektima, ali i radnjama svi natpisi su dvojezični.
U malo poznatim zapisima o ovom mestu piše da je istražujući stanovništvo Crne Reke u istočnoj Srbiji, Dragoljub K. Jovanović osamdesetih godina 19. veka u Vražogrncu kod Zaječara zabeležio sledeće predanje: „U mestu zvanom „Selište“, u blizini sela Vražogrnce, od prilike pre 200 godina, postojalo je veliko srpsko selo koje se zvalo Tolovac. Jednog letnjeg dana, pričaju, kad se je narod bio skupio kod crkve i praznovao, iznenada odonud udare Tatari na selo, učine juriš na narod, koji se bezbrižno veselio, mnoge iseku, porobe i opljačkaju selo, pa odu za tim na drugu stranu. Tek neznatan deo, po kazivanju, dobije priliku da umakne, dohvati se Dunava i pređe u Austriju, i tamo naseli današnje selo Dolovo, kod Pančeva“.
Kao srpsko naselje Dolovo se prvi put pominje u 17. stoleću, tačnije u Pećkom Katastigu 1660. godine. Sledeći put se Dolovo pominje posle1725. godine, odnosno posle oslobođenja Banata od Turaka…
Šetnja ovim mestom traje jer je ono poveliko. Ima šta da se vidi u njemu.U udolini podno brega na kojem je podignuta rumunska pravoslavna crkva parkiran veliki broj automobila. Tu je vatrogasni dom u kojem na spratu za veselja može da se iznajmi prostor. Odozgo se čula muzika i glasni smeh svatova.
Preko puta vatrogasnog doma je škola. Lepa prizemna zgrada sa uređenim dvorištem i puno zelenila okolo. Iznad nje, na uzvišenju na nebeskom plavetnilu se urezao krst sa tornja. To je sledeća, treća svetinja.U portu se može, ali ne i u crkvu. Vrata zaključana. A od brojnog visokog drveća u dvorištu ne može da se vidi cela crkva, još teže fotografiše. I kako ni ovde, kao ni u centru nije bilo nikoga da keže koju reč o crkvi, opet citat sa sajta SPC: “Današnja Mala ili Gornja crkva sazidana je na temeljima stare crkve blatare koju su prvi naseljenici Dolova podigli u slavu Božiju i posvetili prenosu Mošti Svetog Oca Nikolaja, koja je bila osvećena 23. septembra 1765. od strane blaženopočivšeg episkopa Vikentija Jovanovića.
Zbog njene dotrajalosti eparhijska uprava je proglasila staru crkvu blataru opasnom za upotrebu i zatvorila je 23. februara 1877. godine. U proleće 1882. godine raspisan je konkurs za podizanje nove, današnje, crkve na kojem je pobedio i dobio posao Franc Brandajz iz Vršca. Zidanje crkve je započeto 9. maja 1886.. Crkva je bila završena i osvećena 02. juna 1888. godine. Zidnu dekoraciju i ikone (freske) u medaljonima uradili su bečki slikar Eduard Klajn i njegov pomagač majstor Anton Šturm. Radovi su trajali od oktobra 1893. do aprila 1894. godine. Iste godine sklopljen je ugovor sa čuvenim majstorom Pajom Jovanovićem za oslikavanje ikona u ikonostasu. Nakon tri godine, tj. 1897. godine, u decembru, bila je urađena prva partija ikona, a sledeće 1898. godine, završen je kompletan ikonostas. Od osvećenja hrama i ikonostasa nije bilo ozbiljnijih poslova na održavanju hrama do 1969. godine, kada je dolovački majstor Mile Romčev zamenio prozore na hramu. Godine 1971. i 1972. urađeno je čišćenje freski od čađi, kompletno malanje unutrašnjosti hrama i restauracija ikona u ikonostasu. Do velikih, ozbiljnih, poslova na uređenju hrama dolazi 2005. godine po blagoslovu Njegovog Preosveštenstva Episkopa banatskog Gospodina Nikanora. Tom prilikom urađena je nova malteracija i fasada crkve, krov zvonika, novi krst na zvoniku, novi krov crkve i restauracija i konzervacija ikona u ikonostasu. Navedeni poslovi završeni su 2008. godine. Osvećenje je izvršio Episkop banatski Gospodin Nikanor 20.jula 2008. godine“.
Malom nizbrdicom do glavnog puta pa dalje ka seoskom groblju. A tamo na početku avetinjska slika. Ogroman toranj urušen do pola, krov propao. Zelene lijane popele se do vrha tornja i zaklonile dobar deo objekta.
Od rastinja i pasa lutalica ne može da joj se priđe. A kada se savladaju te dve prepreke, gotovo neverovatno izgleda ono što dočeka namernika. Unutra sve prekopano, razvaljeno. Na delu svoda koji se nije urušio još je sačuvana nežno plava boja i neki žućkasti tonovi kojima je bio ukrašen svod. I čelo prostora kao i pod bilo je u keramičkim pločama. Deo je otpao, ali ih ima još. Desno je kripta. Razvaljena vrata, strma staza vodi do dole. Vide se sanduci prekriveni zelenom čojom. Oko netruležnih tela u kovčezima nabacano smeće. Kese, flaše, limenke, opušci, prazne kutije od cigareta. Verovatno tragači za zakopanim blagom razvalili su i jedan ukopani i ciglom ozidani grob sa istočne strane. Zidovi, odnosno ono što je ostalo od njih, išarani grafitima.
-A jesi li bio u dolinu da vidiš i onu tamo, našu petu crkvu?-upita radoznali meštanin neznanca. -To je malo van sela, ali je toliko lepo i mirno da tu treba čovek da ode i odmori. I vodu popije.
I stvarno to treba videti. Odnosno tu malo proboraviti. Za mesto gde se svetinja nalazi neko bi rekao da je na ulazu u selo, neko na izlazu, zavisi s koje strane se stiže u Dolovo. Tek, čim se približi mestu, iz pravca Mramorka, u udolini, na krivini pre nego se uđe u Dolovo, u zelenilu samuje crkvica. Meštani za ovo mesto kažu da je sveto sa vodom koja pomaže. Gospodin ispred apoteke u centru, sa vunenom kapom na plus 25, reče kratko da se odavno zna da ta voda pomaže i da je pomogla mnogima. Odnosno da su se ovde mnogi rešili muka. I još je dodao da je neka vrsta obeležavanja mesta kao svetog počela tek osamdesetih godina. Počela, pa stala.
Onda je u tim osamdesetim na ono što je nekolicina meštana sazidala da obeleži sveto mesto sa svetom vodom, druga grupa meštana drugačije reagovala. Jer, nisu svi u tim osamdesetim, ali i ranije, blagonaklono gledali na veru u verovanja. U bilo šta drugo, osim u komunizam. Lokalne, danas se kaže komunistričke vlasti, prvo su stopirale gradnju. To nešto što je bilo sazidano kao obeležje svetog mesta, čamilo je u udolini, a niko se nije usuđivao da pita ni zašto su radovi stopirani ni kakva je sudbina. Zašto su radovi stopirani niko nije doznao, mada se jeste šuškalo, ali je sudbina brzo postala izvesna. To što je sazidano, preko noći je porušeno!? Blagoslovom episkopa Amfilohija 1989. godine na istom mestu sazidana je nova kapela, crkvica.
I tu, u toj tišini, na svetom mestu sa svetom vodom, pauza od pola sata dovoljna je da se odmori od šetnje selom, slegnu prvi utisci, ali i nakupi malo pozitivne energije. I popije voda. Sveta ili ne, svakako prija.
Tekst i foto: Ognjan Radulović