Ona je od onih žena, jakih, naviklih na životne nedaće, boraca, uvek nasmejana i kad joj do smeha nije, ponosna što je potekla sa sela i što se tom selu vraća. O uspešnoj karijeri radio voditelja, i suvlasnika poznatog beogradskog radija, neću pisati jer je njen glas budio generacije, ulepšavao mnoga naša slavlja, najlepšim rečima čestitao rođenja, krštenja, venčanja. Ona je za nas Ceca, naša sestra, prijateljica, majka i baka, supruga jednog Srđana koji je u stopu i u svemu prati. Pa i u ideji da penzionerske dane provedu na selu. I nije to tek tako samo povratak na nekadašnje ognjište, da se ne ugasi, da se vrata ne zatvore. To je dugoročan plan, ideja o kupinjaku, malinjaku, voću i povrću iz sopstvenog uzgoja, sa što manje ili ni malo pesticida. Da bude zdravo i za njih i za druge.
– Odavno smo shvatili da nas gradski život melje, da je sloboda i zdravlje na selu. Nije to bila nagla odluka, već želja da nešto dobro uradimo i za sebe i za one koji posle nas dolaze. Ovde smo našli mir – i zaista jesu pronašli taj željeni mir, jer su Jarebice prelepo selo, zemlja plodna, što kažu gde god da bacite seme nići će. A njima je niklo.
– Imamo svoj kupinjak, nije veliki, ali je kupina krupna, izuzetno ukusna, i što je najbitnije, uglavnom je ne tretiramo je hemijom. Prvi put ove godine se pojavila didimela, crvene fleke na kupini, koje smo morali minimalno da lečimo fungicidima – a da su im kupine odlične uverili smo se prošlog leta, kada je količina koju su u Beograd doneli bila mala da podmiri zahteve svih zainteresovanih.
– Kupinu smo sredili, okopana je, orezana, povezana, počela je da lista, kopamo redove oko nje, a između redova je suprug pokosio i to redovno radi – tu na samom ćošku, iza kupina, na međi, ugnezdio se, onako skromno i red maline, čisto da zacrveni.
– Imamo i jedan red maline, samo za nas, koliko da imamo da pojedemo. Za više ćemo još videti da li ćemo, jer smo posadili pet, šest redova vinograda. I vinograd planiramo da proširimo, možda u nekoj budućnosti i nekoliko kontejnera borovnice dodamo. Da imamo za nas, što pretekne za prodaju – ovo su planovi, a ono što su zateklil na imanju od jednog hektara je nekih 25 ari pod šljivom.
– Šljive i dženarike su u voćnjaku od 25 ari, dosta starih stabala smo izvadili i zamenili mladim voćkama. Ono što rodi je dovoljno da napravimo slatko, džem, kada je baš dobra godina bude i za rakiju. Skoro je suprug posadio nekoliko stabala kruške, a trešnje su nam stare, ostale još od mojih roditelja – za njih dovoljno. Ostatak zemlje, je pod detelinom koju su prepustili komšiji.
– Imamo oko 25-30 ari pod detelinom i to smo dali komšiji da koristi. Zuzvrat on nama uzore i potanjira, tako da funkcionišemo kao mala zadruga – zaključila je Svetlana u razgovoru za Bolje polje.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Privatna arhiva