На крају шесте недеље Великог васкршњег поста, православни верници обележавају Цвети, празник који увек пада у недељу и посвећен је свечаном уласку Исуса Христа у Јерусалим. Овај дан најављује страдалну седмицу и доноси поруку радости, наде и духовне обнове.
Према хришћанском предању, Христос је у пратњи својих ученика кренуо из Витаније ка Јерусалиму. Вест о његовом доласку, као и о васкрсењу Лазара, брзо се проширила међу народом, због чега су му се многи придружили на путу. На улазу у град дочекан је свечано – људи су простирали хаљине по путу, махали палминим гранама и узвикивали: „Осана сину Давидову“.
Назив празника потиче управо од цвећа и гранчица којима је народ дочекао Христа, а Цвети су покретни празник јер њихов датум зависи од Васкрса и увек се обележавају недељу дана раније.
Народна веровања и обичаји
Иако спада у велике празнике, у народу је распрострањено веровање да на Цвети треба започети неки посао или донети важну одлуку, јер се сматра да ће све започето тог дана имати добар исход. Такође, обичај је да се саде лан и купус, уз веровање да ће година бити родна.
У многим крајевима Србије, девојке и деца рано ујутру беру цвеће. Верује се да онај ко први убере цвет може да замисли жељу која ће се испунити. Цвеће се потом оставља у води да преноћи или се уноси у кућу, где се ставља у посуду са водом и прстењем. Том водом се деца умивају, јер се сматра да доноси здравље и срећу.
Некада је био распрострањен обичај да се цео дан проведе окићен цвећем, док су момци девојкама поклањали букете као знак пажње и наклоности.
На Цвети се у домове уносе биљке са посебном симболиком: врбове гранчице за напредак, дрен за здравље и љубичице као симбол верности и љубави. Овај дан је и један од ретких током поста када је дозвољено јести рибу, што празнику даје додатну свечаност.
Текст: Боље поље