Početkom septembra dok su dani još vreli, pčele koriste ono što je preostalo od kasne letnje i rane jesenje paše, u pčelinjacima se već uveliko razmišlja o zimi. Za pčelara priprema društava za najhladniji deo godine ne počinje sa prvim mrazom, niti onda kada pčele prestanu da izleću iz košnice. Najvažniji deo posla zapravo počinje još tokom leta, nakon završetka glavnih paša, a avgust i septembar mogu da odluče kako će društvo dočekati proleće. Pčele se za zimu istovremeno pripremaju i same. Sa skraćivanjem dana, padom noćnih temperatura i sve manjom količinom nektara u prirodi, život u košnici postepeno se menja. Matica smanjuje polaganje jaja, broj pčela se smanjuje, a pojavljuje se generacija koja se po mnogo čemu razlikuje od pčela koje tokom proleća i leta viđamo na cvetovima. To su takozvane zimske pčele i upravo od njihove brojnosti, zdravlja i kondicije u velikoj meri zavisi da li će zajednica preživeti zimu i imati snage da na proleće ponovo počne ubrzano da se razvija.
Zimske pčele moraju da traju mesecima
Život letnje pčele radilice u vreme intenzivnog rada relativno je kratak. Ona hrani leglo, gradi saće, održava košnicu, prerađuje nektar i na kraju postaje izletnica koja iz prirode donosi nektar, polen i vodu. Takav intenzivan život je iscrpljuje. Pčele koje se izvode krajem leta i početkom jeseni imaju sasvim drugačiji zadatak. Njihov posao nije da nekoliko nedelja neumorno lete od cveta do cveta, već da prežive više meseci, sačuvaju zajednicu tokom zime i učestvuju u podizanju prvog novog legla. Zbog toga je jedan od najvažnijih poslova pčelara da obezbedi uslove da upravo ta generacija bude zdrava i što manje iscrpljena. Kasno i obilno prihranjivanje, nedostatak hrane, bolesti i velika zaraženost varoom mogu ozbiljno da oslabe pčele koje bi trebalo da iznesu čitavu zimu. Poslednjih godina ovaj posao dodatno komplikuju vremenske prilike. Savez pčelarskih organizacija Srbije uoči ove jeseni ukazuje na sve ranija proleća, toplija leta i duže jeseni. Za pčelinja društva produžena topla jesen može da znači i duže gajenje legla, veću potrošnju hrane, ali i nastavak razvoja varoe. Zato kalendar više nije jedino merilo. Pčelar mora da prati šta se stvarno događa u prirodi i u košnici.
Pčelar zimu priprema još u avgustu
Posle poslednjeg ozbiljnog vrcanja sledi pregled društava. Potrebno je proceniti njihovu snagu, količinu i raspored hrane, stanje legla, prisustvo i kvalitet matice, kao i zdravstveno stanje zajednice. Slabo društvo sa malo pčela teško može da održava potrebne uslove tokom zime, pa pčelar procenjuje da li ga treba ojačati ili spojiti sa drugim društvom. Problem može predstavljati i zajednica bez matice ili sa lošom maticom, jer ono što se propusti krajem leta kasnije se mnogo teže ispravlja. Posebno je važna hrana. Nije dovoljno da u košnici med jednostavno postoji. Mora da ga bude dovoljno i mora da bude raspoređen tako da pčelama bude dostupan kada se tokom hladnih dana okupe u zimsko klube. Prema preporukama koje objavljuje Savez pčelarskih organizacija Srbije, za period od sredine avgusta do prvog ozbiljnijeg prolećnog unosa društvu je potrebno približno 18 do 20 kilograma zimskih zaliha hrane, uz određenu količinu polena. Pčelar zato posle završetka glavnih paša ne gleda samo koliko je meda izvrcao, već i koliko je ostavio pčelama.
Septembar nije vreme za veliko kašnjenje
Početak septembra predstavlja poslednji period u kojem se mogu ispravljati određeni propusti, ali ozbiljnu pripremu društava nije dobro ostavljati za ovaj mesec. Prihrana radi stvaranja zimskih zaliha trebalo bi da bude završena ranije. Ukoliko hrane nema dovoljno i opstanak društva je ugrožen, Savez pčelarskih organizacija Srbije preporučuje da se neophodna dopuna obavi najkasnije u prvoj dekadi septembra. Razlog nije samo dolazak hladnijeg vremena. Šećerni sirup koji pčelar dodaje pčele moraju da prerade i smeste u saće, a taj posao ih troši. Ukoliko ga obavljaju pčele koje bi trebalo da prezime, njihova životna sposobnost može da bude smanjena. Kasno spremljena hrana može ostati i nedovoljno poklopljena i sadržati više vlage. Septembar zato nije mesec u kojem se pčelar tek seti zime, već period kontrole onoga što je prethodno urađeno i poslednjih neophodnih intervencija. U prirodi u ovom periodu ipak još ima biljaka koje pčelama mogu ponuditi nektar i polen. U zavisnosti od područja i vremenskih uslova, pčele koriste kasnocvetajuće livadske i korovske biljke, detelinu, bosiljak, aster, majčinu dušicu, metvicu i druge vrste. Dobra kasna paša može pomoći društvu da sačuva ili donekle dopuni postojeće zalihe, ali pčelar ne sme unapred računati da će priroda nadoknaditi ono što nedostaje u košnici.
Varoa može da poništi sav prethodni rad
Dovoljno meda nije garancija dobrog prezimljavanja ako pčele u zimu uđu bolesne i oslabljene. Jedan od najvećih problema predstavlja Varroa destructor, parazit koji ugrožava pčelinja društva i prenosi viruse. Upravo period stvaranja zimskih pčela zahteva posebnu pažnju. Cilj je da generacija koja treba da živi mesecima bude što zdravija. Zbog toga borba protiv varoe ne počinje u kasnu jesen. Mere kontrole sprovode se ranije, u skladu sa stanjem društava i registrovanim preparatima i postupcima. Kasno reagovanje znači da je deo zimskih pčela možda već oštećen. U periodu bez legla tokom zime pčelari mogu obaviti i odgovarajući završni tretman protiv varoe, ali izbor sredstva, vreme i način primene moraju biti usklađeni sa pravilima struke i uputstvima za registrovane preparate.
Pčele same preuređuju život u košnici
Dok pčelar obavlja svoj deo posla, u košnici se odvija mnogo složenija priprema. Kako paša slabi, zajednica više nema potrebu za ogromnim brojem izletnica. Matica postepeno smanjuje leglo, a pčele počinju da štede resurse. Menja se odnos prema hrani, prostor u košnici se drugačije organizuje, a društvo se priprema da mesece provede praktično zatvoreno. Jedna od najuočljivijih promena odnosi se na trutove. Tokom proleća i leta oni imaju svoju biološku ulogu u razmnožavanju, ali pred zimu predstavljaju dodatna usta koja troše dragocene zalihe. Zbog toga ih radilice krajem sezone potiskuju iz košnice i prestaju da ih hrane. Mnogi bivaju izbačeni napolje i više im nije dozvoljen povratak. Za čoveka taj prizor može delovati surovo, ali pčelinje društvo funkcioniše kao celina čiji je glavni cilj opstanak zajednice i matice do sledećeg proleća.
Kada zahladi nastaje zimsko klube
Jedna od najvećih zabluda jeste da pčele tokom zime spavaju. One ne padaju u zimski san. Sa ozbiljnijim padom temperature okupljaju se u zbijenu zajednicu koju pčelari nazivaju zimsko klube. U njegovom središnjem delu nalazi se matica, a hiljade radilica zajednički održavaju uslove potrebne za preživljavanje. Pčele proizvode toplotu radom mišića, koristeći med kao izvor energije. One na spoljašnjem delu klubeta stvaraju svojevrsni živi omotač, dok je u unutrašnjosti toplije. Položaji nisu trajni. Pčele se postepeno smenjuju, pa one sa hladnijeg spoljnog dela prelaze ka unutrašnjosti, a druge zauzimaju njihovo mesto. Kada u društvu ponovo počne razvoj legla, zahtevi postaju još veći. U području legla pčele održavaju temperaturu približno između 34 i 35 stepeni. Med zato tokom zime nije samo hrana. On je praktično gorivo kojim desetine hiljada malih organizama zajednički održavaju život u košnici.
Mogu da imaju med, a da uginu od gladi
Još jedna zanimljivost zimovanja jeste da puna košnica sama po sebi ne znači da su pčele bezbedne. Kada se formira klube, ono se tokom zime postepeno pomera prateći dostupnu hranu. Pčele pri veoma niskim temperaturama ne mogu jednostavno da napuste klube i prošetaju nekoliko ramova do meda. Zbog toga raspored zimskih zaliha ima veliki značaj. Hrana mora biti tamo gde je zajednica može dosegnuti prirodnim kretanjem klubeta. U suprotnom se može dogoditi paradoksalna situacija da društvo strada od gladi iako u drugom delu košnice postoje zalihe meda. Pčelar zato pre zime proverava ne samo količinu već i položaj hrane u odnosu na mesto na kojem će se formirati klube.
Vlaga može biti veći neprijatelj od hladnoće
Pčele su izuzetno sposobne da se nose sa niskim temperaturama ako je društvo zdravo, dovoljno jako i ima hrane. Mnogo problema, međutim, može napraviti vlaga. Tokom potrošnje hrane i života zajednice stvara se vodena para. Ako se ona kondenzuje na hladnim delovima košnice i voda počne da kapa po pčelama, uslovi za zimovanje postaju znatno lošiji. Zbog toga su ispravna košnica, zaštita od direktnog prodora padavina i odgovarajuća ventilacija veoma važni. Košnice se proveravaju i spolja. Krov mora biti ispravan, košnica stabilna, a pčelinjak zaštićen koliko je moguće od jakih zimskih vetrova. Leta se prilagođavaju zimskim uslovima, a gde postoji opasnost od ulaska glodara postavljaju se odgovarajuće zaštite. Pčelama tokom zime pre svega treba mir. Svako nepotrebno uznemiravanje može izazvati povećanu aktivnost i dodatnu potrošnju hrane.
Tokom lepih zimskih dana ponovo izleću
Čak ni usred zime život košnice nije potpuno zatvoren. Kada se pojavi dovoljno topao i miran dan, pčele mogu nakratko da napuste košnicu. To su takozvani pročisni letovi. Pošto tokom dugog perioda hladnoće ne izlaze napolje, pčele izmet zadržavaju u organizmu. Prvi povoljan zimski dan koriste da izlete, isprazne creva i vrate se u košnicu. Za iskusnog pčelara ponašanje pčela na takvom letu može biti jedan od pokazatelja stanja društva, ali se košnica usred zime bez potrebe ne otvara i ne rastura klube. Kako se približava kraj zime, u košnici ponovo počinje promena. Matica povećava polaganje jaja, pojavljuje se sve više legla, raste potrošnja hrane i počinje smena generacija. Tada se vidi rezultat svega što je urađeno prethodnog leta i jeseni. Pčelarska godina zato se ne završava poslednjim vrcanjem meda. Na neki način, upravo tada počinje sledeća sezona. Društvo koje u jesen uđe brojno, zdravo, sa kvalitetnom maticom i dobro raspoređenim zalihama ima najveću šansu da bez većih problema prođe kroz zimu i dočeka prve prolećne paše spremno za novi razvoj. Pčele će veliki deo pripreme obaviti same, kao što to rade hiljadama godina. Posao dobrog pčelara je da im pred zimu ne oduzme ono što im je potrebno i da na vreme prepozna ono što same ne mogu da reše.
Tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Pixabay