Istraživači vojvođanske prošlosti kažu da su ovi bunari građeni pod nadzorom graničarskih inženjera početkom 19. stoleća. Mehanizam su pokretali konji i preko dva čekrka istovremeno je vađena voda i spuštala se prazna posuda.
Selo Vladimirovac kod Alibunara je mesto poveliko. Niko nikada nije objasnio zašto je Alibunar, manji od Vladimirovca, proglašen za sedište opštine, iako se očekivalo drugačije rešenje. U prvoj deceniji 19. veka ovde su se naselile porodice iz Rumunije. Mesto se širilo, stizali su novi žitelji, pa je na početku 20. stoleća ovde živelo više od šest hiljada ljudi. Dolaskom prvih stanovnika, dakle početkom devetnaestog stoleća počela je i izgradnja sada već poznatih bunara. U ondašnjoj državi, baš onako kako se vodilo računa o svim bitnim stvarima za život, kao što su škole i administracija, i vodosnabdevanje je bila jedna od važnih stvari. Pa pošto je pre dva veka pijaća voda bila problem u Vojvodini, vlasti su javnim bunarima, dovodeći vodu sa velikih dubina, rešavali problem naselja.
Bunari su gotovo isti. Bili su deo planskog vodosnabdevanja mesta, raspoređeni na raskrsnicama i na takvom odstojanju da voda bude svima podjednako blizu. Ili daleko.
Na prvom bunaru koji se nalazi na ulazu u mesto preko otvora je postavljena zaštita. Toga nema na sledećem koji se nalazi malo dalje od centra. Ogromna ozidana rupa zjapi, ni malo nije prijatno kada joj se priđe i kada se nagne. Istraživači vojvođanske prošlosti kažu da su ovi bunari građeni pod nadzorom graničarskih inženjera. Rađeni su svi po istom principu. Velikih su dubina, presek bunara je takođe velikih dimenzija i imali su mehanizam koji su pokretali konji. Preko dva čekrka istovremeno je vađena voda i u bunar se spuštala prazna posuda.
Iznad bunara, odnosno iznad površine gde su iskopani i ozidani podignuta je složena krovna konstrukcija. Spolja gledano, kao da su to dva spojena krova. Svi bunari nekada su bili pokriveni šindrom. Danas je na vrhu drvene konstrukcije uredno složen crep.
Kod svakog od četiri bunara vide se manjkavosti kao što je zaštita. Država je učinila svoje i proglasila ih spomenicima kulture. Ali, to nije dovoljno. Oni su ne samo nezaštićeni, već se lako primeti da tu, ispod njihovog krova odsedaju oni koji se iz nekog razgloga sklanjaju od očiju prolaznika. Svakom bunaru može da se priđe, ispod svakog prošeta, u neki ne daj Bože i upadne.
O ovim bunarima istraživači vojvođanske prošlosti zapisali su ovako: “Kao primer začetka moderno organizovanog snabdevanja vodom naselja, bunari u Vladimirovcu predstavljaju svedočanstvo infrastrukturnog razvoja ovog mesta iz vremena njegovog osnivanja. I pored nesumnjive vrednosti kao primera tehničke kulture koji svedoče o urbanom razvoju naselja, bunari u Vladimirovcu ilustruju nemoć zaštite da ih na adekvatan način čuva i prezentuje. To dokazuju i konzervatorski radovi, izvedeni 1979, na dva bunara u glavnoj ulici”.
Jeste da nije deo nekadašnjeg vodosnabdevanja ovog mesta, ali ko ode da vidi ove bunare ne bi trebalo da propusti priliku i vidi i peti. Tu u blizini. U izletištu nadomak Vladimirovca koje je i dobilo ime po bunaru-Devojački bunar. Tamo na kraj asfaltnog puta, u zelenilu i na zaravni, stoji na osami još jedan isti kao i ovi u selu. Deo je turističke ponude ovog dela Deliblatske peščare i ima svoju priču. Gde je ovakav bunar tu su i legende. Ali, ostavimo to za drugi put.
Tekst i foto: Ognjan Radulović