Ako je verovati putopiscu Feliksu Kanicu ispred ove svetinje je večni san usnio čuveni Kraljević Marko kada ga je ranjenog preko Dunava posle bitke kod Rovina na leđima doneo verni Šarac.
Prašnjavi poljski put od poslednje kuće u selu Miloševu kod Negotina pada ka rečici Jasenici. Preko vode, odnosno Jaseničke reke, puca pogled na ogromnu ravnicu. Gotovo neverovatna slika za brdovitu istočnu Srbiju. Dokle pogled seže, ravno. Tek tamo na horizontu naziru se obronci Miroča.
Nigde putokaza ni znaka. Nigde obaveštenje kuda i kojim putem do manastira Koroglaša. A on se nekako stopio sa ravnicom. Doduše, objekat je neveliki. Mala jednobrodna crkva sa oltarom.
Čudan je to prizor. Nigde ničega, čak ni puta. Do svetinje se dolazi kroz oranice. Okolo zemlju preuzelo šiblje. Vrata zaključana. Fasada je dekorisana opekom i kamenom. Paralelno sa redovima crvene opeke duž crkve, i u lukovima iznad niša pružaju se redovi dekorativne cevaste opeke zelene boje. U zidovima se, piše u literaturi, osim cevaste opeke nalaze i rezonatorski lonci koji su prilikom strujanja vazduha proizvodili huk sličan horu.
O nastanku crkve nema nikakvih pisanih tragova. Stručnjaci na osnovu nekih istraživanja misle da bio to mogao da bude 15. vek. Mada, arheološka, ne detaljna, istraživanja grobova oko manastira svedoče o sahranjivanju dugom nekoliko vekova. Novac, ogrlice, narukvice, minđuše prema proceni stručnjaka potiču iz 11. do 15. veka.
Mnogo je kamenih ploča oko manastira. Velikih i malih, položenih mahom. Najveći broj njih je utonuo, tek se malo izdižu iznad površine tla. Obeležja nema. Vreme je lako izbrisalo sve što je bilo ispisano ili iscrtano jer je rađeno na nekvalitetnom, poroznom kamenu.
Od kamena do kamena, nigde Marka. A da li treba verovati Feliksu Kanicu? Treba. Njegova knjiga “Srbija zemlja i stanovništvo” neprocenjivo je blago. Mnogo toga sačuvano je baš zahvaljujući opisima, crtežima i preciznim lokacijama koje je ostavio ovaj austrougarski putopisac. Pomno je sve beležio putujući Srbijom u 19. veku.
Dakle kamena nema koji bi potvrdio da je ovde večni dom Kraljevića Marka. A Kanic je zapisao da je u blizini crkve našao ploču sa staroslovenskim natpisom „ Zdi zamče Kralje Mark“- (Ovde zaspa(večnim snom) kralj Marko). I tako posvedoči ono što se u narodu prepričavalo.
Nema Marka, nema Šarca, bitka kod Rovina bila davno, pa nema ni svedoka. Ima samo naroda vernog koji se svake godine ovde na Đurđevdan okuplja.
– Turci zabranili okupljanje na praznik Svetog Đorđa, ali meštani našeg i nekoliko još sela došli-reče onako u prolazu meštanin ne gaseći traktor.
– Onda je stigla osmanlijska vojska na konjima, naredila im da prestanu sa slavljem i uđu u crkvu. Ko je ušao izgoreo je, ko nije ubijen je ispred. Na taj dan, u znak sećanja na taj događaj, mi se ovde svake godine okupimo.
Dade gas, diže prašinu i nastavi ka selu.
Tekst i foto: Ognjan Radulović