U svetu koji juri za minutom, brojkama i instant uspesima, negde usput smo zagubili ono najvažnije – dušu. Ono malo, neuhvatljivo zrno ljudskosti koje je nekada mirisalo na bakinu kuhinju, na tek ispečen hleb i tople, spore razgovore. Upravo to zrno, taj „jedan čovek za sve“, Nenad Blagojević, već čitavu deceniju pronalazi i oživljava kroz svoje „Priče sa dušom“.
Njegov sopstveni preduzetnički početak bio je nulta priča ovog serijala. Doneo je hrabru, nimalo laku odluku da napusti sigurnost velike medijske kuće i otisne se u potpunu neizvesnost. Baš kao i junaci njegovih tekstova, Nenad je rizikovao komfor grada i stabilnog posla zarad slobode, neograničene kreativnosti i verovanja u svoje snove. Ovo nisu samo „tople ljudske priče“ pred kojima se na trenutak zamislimo; ovo su svedočanstva o modernoj tradiciji, o ljudima koji su se vratili svojim korenima, zemlji i selu kako bi izgradili sopstveni mir i male, održive biznise. Iza svakog uspeha o kojem Nenad piše ne stoji magija, već realan trud, hrabrost da se padne i ustane, i neizmerna ljubav utkana u svaki proizvod. Kroz neobične i sudbinske susrete – od vojvođanskih sela do italijanskih dvoraca – Nenad nas podseća na to da, dokle god je ljudi, biće i priča. A što je najvažnije, podseća nas da u svakome od nas i dalje tinja ono iskonsko, spremno da se probudi i prepozna pravu vrednost.
– Iako toga nisam bio svestan na početku, nekoliko kolega su mi rekle „da je moja Priča sa dušom nulta priča od koje je sve počelo“. Baš kao što sam ja dao otkaz u velikoj novinarskoj kući da bih pokrenuo ovaj sajt, tako su i brojni junaci Priča sa dušom promenili svoje živote radi verovanja u svoje snove, dali otkaze na „sigurnom poslu“ i otisnuli se u nepoznato, preselili se iz grada na selo da bi pokrenuli mali biznis i ostvarili plemenite inicijative – duša je po njemu ono što nam svima nedostaje, a bilo je sastavni deo života, veza sa tradicijom, selom i Srbijom.
– Duša je ono što nam danas svima nedostaje, ono što je nekad bilo sastavni deo života, a danas se dobrim delom izgubilo, ali srećom ne potpuno, ono što su imale naše bake i deke, što je bilo utkano u hranu, kolače, razgovor, u svakodnevni život. Duša je naša veza sa tradicijom, selom, Srbijom, a ja se radeći ovaj posao trudim da je vratim kroz priče o ljudima koji iskreno veruju u ono šta rade i da napravim sponu između tradicije i digitalnog sveta, odnosno da predstavim modernu tradiciju – i iako svaka priča počinje i pre nego što je napisana, i u svaku veruju, koliko i ljudi o kojima ta priča govori, jedna se, ipak izdvojila.
– Svaka priča sa dušom počinje mnogo pre nego što je napišem. Zbog toga me najviše oduševljava način na koji dođem do određenih priča. Jedna od njih koju ću sada izdvojiti je priča o Marini Cvetić, ženi našeg porekla koja živi u Italiji, koja je bila udata za (prerano preminulog) Đanija Mašarelija i po kojoj jedno od najpoznatijih vina na svetu Marina Cvetić nosi njeno ime. Sa tadašnjom devojkom koja je živela u Italiji planirao sam da obiđem regiju Abruco u kojoj nikad nismo bili. Na internetu sam pronašao informaciju da u jednom malom selu živi Marina Cvetić, čije vino sam svojevremeno pio. Sa željom da uradim intervju sa njom, poslao sam jednostavan mejl na srpskom jeziku i nadao se pozitivnom odgovoru. Marina je posle nekoliko dana lično odgovorila, pozvala nas kod nje da obiđemo vinograde i njen dvorac iz 17. veka, čak nam i poslala vozača na stanicu jer smo stigli vozom. Pričala mi je o tome da joj iz Srbije nedostaju baklave i Lepa Brena, oduševila se poklončićem koji sam joj doneo iz Beograda: kafom i ratlukom, a priča je nakon tog predivnog dana nastala bukvalno odmah. Bio sam pun inspiracije jer sam razgovarao sa ženom koja je Jugoslaviju napustila zbog ljubavi i udala se u Italiju, ženi koja je uprkos bogatstvu i popularnosti ostala sa dve noge na zemlji i koja, kao što rekoh, odgovara na mejlove. Priča o Marini se nalazi u knjizi „100 najlepših Priča sa dušom“ i jedna je od onih priča koje pokazuju da je u životu sve moguće – do ove i drugih priča put je različit. Neke pronađu njega, neke pronađe on.
– Do nekih priča dođem sam, a neke na najneobičniji način nađu put do mene. Pravila nema, jer o svemu tome brine univerzum i ista „talasna dužina“ na kojoj smo moji sagovornici i ja. Da bi sve to „radilo“ kako treba potrebna je mera u svemu, pa i u pisanju priča. Ne pišem svakog dana i, iako sada imam marketinšku agenciju, ne jurim za novcem. Uspevam dobro da se organizujem jer volim svoj posao i ostavljam dovoljno vremena za sebe, ali jeste naporno pošto sam u mojoj firmi i pisac, i kreator sadržaja, i montažer i vozač. Ipak, ne žalim se jer su upravo sloboda i neograničena kreativnost bili neki od razloga zbog kojih sam napustio veliku izdavačku kuću u kojoj sam bio urednik životnih priča i upustio se u potpuno neizvesno novinarsko preduzetništvo – iz te slobode Nenad dobija inspiraciju iz koje nastaju priče koje pokreću i druge ljude, one neodlučne.
– Priče pravim tako da budu inspirativne i da pokrenu ljude koji su možda neodlučni u pokretanju sopstvenog biznisa, da to ne bude samo „topla ljudska priča“ kao što to rade kolege na televizijama. Pričama koje snimam ne popunjavam prostor u emisiji, već gledam da one mojim junacima donesu medijsku vidljivost i zaradu kroz prodaju. Trudim se da kroz njih prenesem dušu onoga koji ih priča, da se oseti zbog čega ta osoba voli svoj posao ili inicijativu koju je pokrenula. Verujem da je u malim biznisima priča vlasnika utkana u proizvod ili uslugu i time se vodim kad to prenosim – i nije po njemu bitan lajk, već konkretna podrška nekom malom biznisu i kupovini proizvoda ljudi o kojima piše i priča.
– Ljudi su željni takvih priča, vole da ih gledaju i lajkuju, ali najvažnije je kada odluče da zaista, konkretno podrže neki mali biznis tako što će kupiti njihov proizvod. Danas imamo mnogo publike, a malo prave podrške, ali s obzirom na to da svaku priču sa dušom u proseku vidi od 150.000 do 200.000 ljudi iz Srbije i regiona, slobodno mogu da kažem da skoro svi junaci priča pored medijske vidljivosti dođu i do novih, pravih kupaca – taj put do medijske vidljivosti nije lak, svi bi voleli da gledaju lepe, uspešne priče, ali pre uspeha bude i puno padova.
– Ljudi vole da vide samo završni rezultat, a ne put kojim je neko stigao do njega. I često smo svedoci toga da svi žele da vide samo lepe, uspešne priče, a ne način kako se stiže do uspeha i koliko se puta padne pre nego što uspeh dođe. Kao što sam malo pre rekao, većina ljudi voli da bude u publici i da aplaudira ili da žali onoga koga posmatra i da daje svoje lične savete, a samo mali krug ljudi je spreman na rizik i hrabrost. Bez rizika nema uspeha – i taj uspeh donosi mnogo toga lepog, promena na bolje, prijateljstva i ljude na koje može da se osloni.
– Kao što u Balkan ekspresu pesma kaže „Dok bude ljudi, biće i para“, tako ja mogu da parafraziram „Dok bude ljudi, biće i Priča sa dušom“. Promenila se samo firma u kojoj ih objavljujem. Pre 10 godina to je bio pisani članak, a sada uz to ide i kratak video. Čitaoci više nemaju vremena niti strpljenja da bilo šta čitaju i „traže“ da im se sve prepriča u 60 sekundi. Što se mene lično tiče, mene svi junaci menjaju na bolje, a mislim i ja njih. Stekao sam dosta veoma bliskih poznanika, čak i jednog najboljeg prijatelja, a najviše sam ponosan na to da gde god da se uputim širom Srbije, a i šire, čak i u najmanjem mestu imam nekoga koga mogu da pozovem – zaključio je svoju Priču s dušom Nenad Blagojević.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Priče s dušom
Sto priča, sto duša
– Nije bilo lako odabrati 100 od 1.000 napisanih priča tokom poslednjih 10 godina. Knjiga je izašla povodom prvih 10 godina sajta i 10 miliona čitalaca iz celog sveta, koliko ih je za to vreme posetilo Priče sa dušom. Birao sam najčitanije priče, male biznise koji i dalje traju, humane i plemenite ideje, porodične firme… Gledao sam da predstavim ljude koji su spojili tradiciju sa digitalom i među kojima su oni koji se tek spremaju da pokrenu svoj biznis sa dušom i da možda baš u mojoj knjizi pronađu inspiraciju i motivaciju – rekao je Nenad za Bolje polje.
Iskustvo prepozna dobru priču
Dešava se da akteri priče ne umeju na pravi način da mi kažu suštinu njihove priče, pa da onda u toku intervjua sa njima ja pronađem potpuno drugi ugao koji nije bio planiran za priču. Kao novinar koji od osnovne škole radi u medijima, što je sada oko 30 godina, dobro sam razvio osećaj da mogu unapred da prepoznam dobru priču, kao i to da čak i priču koja je pre priča sa dušom bila više puta na televizijama napravim na svoj način tako da bude viralna. A što se tiče priča koje ne želim da radim, za njih odmah znam da nisu za moje čitaoce i mene.
Ono iskonsko što u nama tinja
Jesu li kafane, one stare, sa kariranim stolnjacima, duša Srbije, duša sela, izvor informacija i koja je na vas ostavila najsnažniji utisak, u smislu da ste se osetili kao da vas je vratila u prošli vek, u neka mirnija vremena, sporija?
– Ne samo kafane, nego ono iskonsko u nama, ono što nam je u genima. Svaki put kad objavim recimo fotografiju bake koja mesi hleb ili neki od starinskih kolača, koje inače volim, reakcije pratilaca budu izuzetne. Sutlijaš, ratluk ili čak tresuljak, stari roze kolač koji sam nedavno otkrio u Merošini. I tada vidim da u svima nama tinja to nešto staro, seosko, duboko u duši, a povezano sa genima, jer naš narod većinski potiče sa sela. Kao da svima zaigra srce kada se spomene selo i seoska atmosfera. Priče o selu zauzimaju posebno mesto na mom sajtu i u knjizi, a ti ljudi koji su zamenili grad selom su izuzetni. Njima je bilo važno da nađu svoj mir, da naprave svoje gnezdo daleko od gradske gužve i, pre svega, da budu svoji.