Nikako Denis nije mogao da se načudi kako je neko čitavo selo sazidao kako bi u tim zgradama pravio i čuvao vino. I da u tim objektima nikada niko nije živeo. A on stiže iz zemlje vina, proputovao je, a i sada putuje svetom, i mislio je da gotovo sve zna o ovom piću. Mislio je sve dok ga put nije naneo u Negotinsku krajinu. Zbunjen, vratio se u Francusku, ne baš stopostotno ubeđen da su ova sela sa kućama i ulicama samo zbog vina pravljena.
A, jesu. Meštani sela oko Negotina krajem 19. i početkom dvadesetog stoleća podizali su ove zgrade. Vinogradarski kraj, nije bilo kuće koja nije imala lozu. A gde je loza tu je i vino. I svako domaćinstvo, na kilometar dva udaljenosti od sela, podizalo je vinsku kuću. Tako su nastale pimnice. Ili pivnice. Bilo ih je poprilično, a danas su ostale četiri. U Blizini sela Rajac, Štubik, Rogljevo i Smedovac. Sve ukupno sa nešto više od tri stotine zgrada.
Kad je počelo da propada srpsko selo, ista sudbina je zadesila i ova sa kućama za vino. Mladi su odlazili, čokoti se sušili, zgrade počele da se urušavaju sa sve muljačima i drvenim buradima. I to je trajalo. Umirala su sela sa seljacima, pa i ovo bez seljaka.
Povremeno, tek tu i tamo, neko od naslednika bi došao da vidi u kakvom je stanju objekat koji je nasledio. Neko bi nešto i popravio, ali je sve to bilo daleko od ozbiljnog oživljavanja. Teški katanci i dalje su rđali na vratima.
Polovinom devete decenije prošlog veka neko od nadležnih je prepoznao pimnice kao vredno nasleđe, ali to zgradama nije značilo ništa. Taj papir ih nije štitio od zuba vremena. Nastavile su da propadaju.
Tek 2005. godine država čini nešto konkretno. Od te godine do 2014. iz državne kase izdvojeno je 19 miliona dinara da bi se zaustavilo propadanje ovih objekata koji se nalaze na preliminarnoj listi Uneska. I od 2006. godine u celu priču je uključen i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.
I radilo se na objektima po malo, dolazio je tu po neko, a onda je usledila medijska halabuka. Država je prozvana zbog propadanja pimnica, i zamereno joj je što nam Albanci spasavajunasleđe. Otkud Albanci?
Oglasilo se tim povom i Ministarstvo kulture tvrdeći da je to neistina. “To radi švedska organizacija ‘Kulturno nasleđe bez granica’ (CHwB), koja ima svoje predstavništvo i u Tirani, ali i u Prištini i Sarajevu, i to u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Zato u ovom projektu nema nikakvih spornih Albanaca niti su nadležne ustanove države Srbije isključene iz toga posla…”
Da će pimnice da prežive i zažive svedoči i projekat u kojem je učestvovalo oko 150 studenata iz Srbije i Italije. Akademske, javne i privatne institucije nude načine revitalizacije pimnica Negotinske vinske regije. Sve to prezentovano je svojevremeno u Beogradu gde je Italijanski institut za kulturu predstavio svoju knjigu “Negotinske pivnice” koju su priredili arhitekta profesor Zoran Đukanović i profesor Arnaldo Bibo Čekini.
Nije sporno da je obnova svih postojećih kompleksa dugačak proces, koji zahteva konstantna ulaganja. Jer, konzervacija podrazumeva i vraćanje njihove prvobitne namene. Ali, zrno po zrno. Nešto se događa. A to mora da da rezultat. Pre ili kasnije. Kako sada stvari stoje pimnice će preživeti i odavde će još dobrog vina da poteče.
Groblje u Rajačkim pimnicama ništa manje nije interesantno od objekata, pa posetioci sve češće odlaze i tamo. Groblje nije ni etnološki ni arheološki istraženo. Izuzmu li se tek pokoji napisi stručnjaka, a oni se mahom odnose na simbole, kompletne priče o ovim kamenim belezima nema. Stručnjaci pretpostavljaju da su ovi spomenici preseljeni sa groblja koje se nekada nalazilo u selu Rajcu, najverovatnije oko današnje crkve.
Groblje nije moglo da se širi, crkva je u centru sela, pa su meštani, niko ne pamti kad, preselili groblje dva kilometra daleko. Tamo gde su počeli i kuće za vino da grade. Gde su nastale čuvene Rajačke pivnice. Karatkeritšu ga nadgrobni spomenici oblika jednostavnih i razuđenih krstova ili visokih kvadera – stubova zaštićenih kamenim kapama. Gotovo sve površine ovih nadgrobnih belega, načinjenih od žućkastog, kompaktnog peščara, obrađene su i dekorisane izuzetno živopisnom ornamentikom. Najčešće zastupljeni motivi su, pre svega krst, predstavljen na više načina. Često su rezane i rozete koje simbolišu predstavu sunca, potom krug, svastika, zupčaste trake i cik – cak linije, uprošćene i stilizovane grane, loza, izlomljene linije i kosi urezi, tordirane trake i plitke niše lučno presvedene.
Tekst i foto: Ognjan Radulović