Kolači su danas dostupni na svakom koraku, jer čini se da domaćice, posebno one mlade nemaju vremena da se bakću sa mešenjem sitnih slatkih zalogaja. Zato kolači, ali i torti ima na svakom koraku, te mogu da se kupe u pekarama, poslastičarnicama, kafićima, pa i u marketima. Ipak, bez obzira na bogatu ponudu, Novosađani i dalje imaju svoja proverena mesta kojima se godinama vraćaju zbog ukusa domaćih kolača. ,
Jedno od njih je radionica za izradu kolača „Valentino“ u novosodaskom naselju Telep. Vlasnica Miroslava Sekulić, trčkajući s jednog na drugi kraj radionice, svakodnevno stvara pravu slatku čaroliju koristeći isključivo prirodne sastojke, brašno, orahe, lešnike, kuvane filove, čokoladu i druge kvalitetne namirnice. Poznata je po tome što u svom asortimanu neguje starinske kolače i torte po kojima je sugrađani prepoznaju ravno tri decenije.
Poslastičarski zanat počela je da uči još u školskoj klupi kada je upisala smer za poslastičara, a njeno umeće dolazi do izražaja još davne 1988. godine, kada je dobila prvi posao u poslastičarnici „Žernos“, jednoj od najpopularnijih u tadašnjem Novom Sadu, koja se nalazila u okviru Spensa. Danas, tajne zanata nesebično prenosi na svoju decu, Tijanu i Miloša, baš kao što je nju svojevremeno učio majstor Otika, kod kojeg je obavljala praksu, a kasnije joj bio i šef.
– Želela sam da upišem Srednju ekonomsku školu, a pošto nisam uspela, nevoljno sam se upisala za poslastičara. Zapravo, nije mi bilo ni važno koju ću srednju školu završiti, jer sam planirala da posle nastavim školovanje na Višoj ekonomskoj školi. Pošto sam praksu obavljala u „Žernosu“, SPC „Vojvodina“ mi je nakon završetka školovanja ponudio stalno zaposlenje, a takvu priliku nisam mogla da odbijem. Kasnije sam se udala za kolegu Miroslava, koji je po zanimanju kuvar, a potom su se rodila deca Tijana i Miloš, koji su krenuli našim stopama. Tijana je po struci poslastičar i radi sa mnom, dok i Miloš radi praktično u sruci, ali ne u okviru porodičnog poslovanja – priča Miroslava.
Naša sagovornica kaže da ju je u tajne ovog slatkog zanata uveo tadašnji šef Otika, veoma cenjen među poslastičarima. Upravo je on, kako ističe najzaslužniji za to što je odustala od daljeg školovanja i potpuno se zaljubila u ovaj posao.
Posle osam godina sticanja znanja i iskustva na Spensu, Miroslava je 1996. godine otvorila sopstvenu radionicu, koja se u početku nalazila na Limanu 3, u blizini OŠ „Žarko Zrenjanin“. Već dve godine kasnije preselila ju je na Telep, u ulicu Heroja Pinkija, gde se i danas nalazi. Ime radionice odabrala je gotovo u poslednjem trenutku. Želela je da nosi naziv „Tijana“, ali je ono već bilo zauzeto u APR-u. Tada se setila pesme Novih fosila „Valentino i Renato“, pa je radionicu nazvala „Valentino“, jer ju je, kako kaže, taj naziv nekako asocirao na kolače.
– Stara sam škola poslastičarstva i sitne kolače, kao i torte, pravim na isti način na koji ih domaćice spremaju kod kuće. Koristim isključivo prirodne sastojke, bez aroma, pojačivača ukusa i raznih esencija. Ako torta treba da ima ukus pomorandže, cedim svež sok, a ukoliko je kora sa orasima, oni zaista idu u nju. Sve filove kuvam, pa mi je za jednu tortu često potrebno i dva do tri sata rada. Naše stalne mušterije to dobro znaju i zato porudžbine šalju nekoliko dana unapred – navodi Miroslava.
Novosađani koji prvi put naručuju kod Miroslave često se iznenade kada saznaju da nema gotove torte i kolače na lageru. Iako je ponuda veoma bogata, sve se mahom pravi po porudžbini. Kada je reč o sitnim kolačima, izrađuje bajadere, bele bajadere, limun pitu, rozen tortu, rum kuglice, mađaricu, rafaelo kuglice, ruske kape, šarenu oblatnu, orasnice, kokos rolat, padobrance, kornfleks kuglice, figaro, žerbo kocke, košnice i minjone. Zbog mlađih generacija i dečjih rođendana u ponudu je uvrstila i kapkejk i popkejk.
Posebno mesto zauzimaju torte, kojih u ponudi ima više od stotinu različitih ukusa. Prave se za svadbe, slave, krštenja i rođendane, a kada su motivi u pitanju, deca najčešće biraju aktuelne crtane junake, dok odrasli naručuju torte u obliku knjige, automobila, parfema, cveta ili srca. „Valentino“ je istovremeno poslastičarnica i radionica za izradu kolača, što znači da se većina proizvoda pravi isključivo po porudžbini. Zato je potrebno da se narudžbine pošalju nekoliko dana unapred, naročito u vreme slava i praznika.
– Novosađani su po pitanju ukusa prilično podeljeni. Stariji najviše vole klasiku i najčešće naručuju reform tortu, Vasinu tortu, Japanski vetar i doboš tortu, dok mlađi biraju plazma tortu, čizkejk i neke sasvim neobične kombinacije. Nekoliko puta su tražili doboš tortu sa voćem ili čizkejk prekriven fondanom. Slično je i kada su kolači u pitanju. Stariji uživaju u figaru, orasnicama, padobrancima i vanilicama, dok mlađi najčešće naručuju kapkejk i popkejk – otkriva naša sagovornica.
Pored bogatog slatkog programa, u „Valentinu“ pripremaju i raznovrstan slani asortiman. U ponudi su koktel peciva od kiselog i lisnatog testa punjena mesom, sirom, viršlama ili pica nadevom, kao i posni program sa šampinjonima, tunjevinom i posnim sirom. Mušterije mogu da poruče i različite vrste kanapea, slane torte, punjene korpice i sendvičiće.
Foto i tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Valentino