Často nam promaknu mesta koja su nam pred nosom. Mesta u kojima nema gužve, buke ni luksuznih hotela, ali ima nečega što se danas teško pronalazi mir, iskrenost i osećaj da je vreme bar na kratko stalo. Takav je Stari Slankamen. Malo sremačko selo na obali Dunava, dovoljno udaljeno od gradske vreve da zaboravite na svakodnevicu, a dovoljno blizu da do njega stignete za nešto više od sat vremena vožnje. Ukoliko volite pecanje, kupanje u Dunavu, vožnju čamcem ili jednostavno želite da provedete dan okruženi prirodom, teško da ćete ostati ravnodušni. Ukoliko budete imali sreće da zastanete i popričate sa meštanima, shvatićete da najveća vrednost ovog mesta nisu ni Dunav, ni vinogradi, već ljudi. Oni će vas dočekati kao starog poznanika, ponuditi čašom domaćeg vina, ispričati poneku priču i objasniti zašto se odavde, uprkos svemu, tako teško odlazi. Do Starog Slankamena stiže se autoputem Beograd–Subotica, isključenjem kod Inđije, preko Novih Karlovaca i Novog Slankamena, ali postoje i alternativni utevi od Novog Sada i Beograda. Međutim, pravo putovanje počinje tek kada se krene niz serpentine kroz duboki lesni usek. Visoke, strme litice prate putnike sve do sela i već tada postaje jasno da ovo nije običan vojvođanski pejzaž. Malo ko zna da upravo ovde postoji jedno od najznačajnijih geoloških nalazišta u Evropi. Lesni sedimenti Starog Slankamena predstavljaju potpun zapis klimatskih promena star oko 800.000 godina. Naučnici iz celog sveta već skoro tri veka dolaze upravo zbog tih slojeva zemlje koji čuvaju priču ledenog doba. Zahvaljujući njima moguće je rekonstruisati klimatske promene iz davne prošlosti, čak i iz perioda pre oko 15.000 godina. Takvih lokaliteta u svetu ima veoma malo, pa ne čudi što je ovaj prostor još 1975. godine proglašen spomenikom prirode, a od 2007. godine svrstava se među prirodna dobra od izuzetnog značaja. I onda, iznenada, usek se završava i pred vama puca pogled koji oduzima dah. Dunav se prostire ispod sela poput ogromnog plavog, a češće mutnog ogledala. Sa vidikovca se jasno vidi ušće Tise u Dunav, pogled luta preko ravnice Bačke i Banata, a za vedrih dana meštani će vam reći da se vidi čak i Titel. Nije ni čudo što mnogi ovde zastanu mnogo duže nego što su planirali. Stari Slankamen je voćarski, vinogradarski i alaski kraj. Ovde se vekovima živelo od zemlje i Dunava. Vinogradi su hranili porodice, voćnjaci mirisali svakog proleća, a rečna mreža bila je podjednako važna kao plug ili motika. Doduše, još ima alasa koji u cik zore izlaze na reku, popravljaju mreže i znaju svaki dunavski vir. Ima i vinogradara koji i dalje veruju da se dobro vino ne pravi u podrumu, već u vinogradu.
Voćari pažljivo obilaze svoje zasade, iako im je svaka godina neizvesna zbog grada, suše ili niskih otkupnih cena. Ipak, ono što prvo primetite nisu ni vinogradi ni Dunav. Primetite tišinu. Onu seosku tišinu koju prekida tek lavež psa, zvuk traktora ili čamca koji prođe rekom. Primetite i zatvorene kapije. Kuće u kojima više niko ne živi. Zarasla dvorišta iza kojih su nekada odzvanjali dečji glasovi. Kao i mnoga sela u Srbiji, i Stari Slankamen polako ostaje bez svojih stanovnika, sem tokom leta kada tu obitavaju vikendaši. Mladi odlaze u Novi Sad, Beograd ili još dalje, u potrazi za sigurnijim poslom i boljim životom. Oni stariji ostaju da čuvaju kuće, vinograde i uspomene. Ne žale se mnogo. Kažu da je tako vreme došlo. Dovoljno je pogledati prazne sokake da čovek shvati koliko selo polako menja lice. Ipak, uprkos svemu, Stari Slankamen nije izgubio svoju dušu. One kuće u kojima se još živi imaju uredna dvorišta puna cveća, voćake i obaveznu smokvu, kao da bez nje dvorište nije potpuno. Vinova loza penje se uz stare kuće, orasi i kestenje prave hlad, a ispred kapije nažalost više nema starijih ljudi koji koji znaju svaku porodicu, svako prezime i skoro pa svaku životnu priču, da pitaju: „Jel mali/mala, a čiji si ti?“.
Uz obalu Dunava nižu se čarde i marine u kojima se lako zaboravi na vreme. Dovoljno je sesti uz reku, naručiti riblju čorbu ili sveže prženu dunavsku ribu i posmatrati čamce kako lagano prolaze rekom. Ovde se riblja čorba ne kuva po receptu sa interneta. Kuva se onako kako su je dedovi ostavili svojim sinovima, polako, uz vatru, razgovor i čašu domaćeg vina iz okolnih vinograda. Za one koji više vole meso, tu je i domaći roštilj, jednostavan, ali uvek dobar. Posebnu vrednost ovom mestu daje i Specijalna bolnica “Dr Borivoje Gnjatić”, poznata po lekovitoj slanoj vodi koja se ovde koristi vekovima. Nedaleko od nje nalazila se i rodna kuća dr Đorđa Natoševića, jednog od najznačajnijih srpskih prosvetitelja. Nažalost, danas nije sačuvana kao kulturno dobro jer je urušena. Iako danas broji svega oko 500 stanovnika, Stari Slankamen meštani okolnih mesta i dalje nazivaju varoši. Nekada je bio važna dunavska luka, trgovačko središte i utvrđenje kroz koje su prolazile vojske, trgovci i putnici. Danas je mnogo mirniji, ali njegova priča tek počinje.
Na uzvišenju iznad sela nalaze se ostaci srednjovekovne tvrđave poznate pod nazivomOstaci Gornje i Donje tvrđave, a u istorijskim izvorima se iz ranijih perioda pominje i kao utvrđenje Castrum Zelenkamen. Sa ovog mesta se prostire pogled koji puca na Dunav i ravnicu. Nije teško razumeti zašto su se za ovaj položaj vekovima borili različiti narodi. Prema predanju, tvrđavu su podigli Kelti iz plemena Skordiska, Rimljani su je dograđivali, a kasnije su je koristili i Turci. Prvi pisani trag o njoj datira iz 1072. godine, kada se pominje kao Castrum Zalankemen. Njome su kroz istoriju upravljali i srpski vladari, među kojima Dragutin Nemanjić, despot Stefan Lazarević i despot Đurađ Branković. U ovom kraju istorija nije ostala zatvorena između korica knjiga. Ona je svuda oko vas. U starim zidinama, u vinogradima, ispod slojeva zemlje i u pričama koje meštani i danas prenose sa kolena na koleno.
Jedna od njih vezana je za izvor slane vode, poznat kao Slanjača, a još od rimskog doba koristili su ga različiti narodi, od Huna i Avara do Turaka, koji su u njegovoj blizini podigli i amam. Voda je vekovima slobodno oticala u Dunav, sve dok u 19. veku nije kaptažirana i usmerena prema banji. Danas se koristi u Specijalnoj bolnici “Dr Borivoje Gnjatić” za lečenje različitih oboljenja, a malo je poznato da je tokom Drugog svetskog rata služila čak i kao zamena za so. Izvorište je obnovljeno 2007. godine. Gde god da krenete oko sela, prate vas vinogradi. Nije slučajno što je upravo ovaj deo Srema vekovima poznat po vinovoj lozi. Rimljani su davno prepoznali koliko su padine iznad Dunava pogodne za podizanje zasada vinove loze, pa tradicija traje više od dve hiljade godina. Danas su stare sorte zamenile nove, ali ljubav prema vinu nije nestala.
Nažalost, ni vinogradarima nije lako. Sve je manje mladih koji žele da nastave porodični posao. Vinogradi traže mnogo rada, a zarada često zavisi od vremena, tržišta i otkupnih cena. Ipak, oni najuporniji ne odustaju. Kažu da vinograd ne sme da se napusti, jer kada jednom zaraste, teško mu se vraća život.
Slična sudbina prati i voćnjake. Ovaj kraj poznat je po voću, ali kao i u mnogim drugim selima, sve je manje ruku koje mogu da ga obrađuju. I dok stariji još obilaze svoje zasade, mlađi život grade daleko od rodnog mesta. Tako zajedno sa ljudima polako nestaju i zanati, običaji i način života koji je vekovima oblikovao ovaj kraj.
Na padinama iznad sela nalazi se i obeležje čuvene Slankamenačke bitke iz 1691. godine, jedne od najvažnijih bitaka između Habzburške monarhije i Osmanskog carstva, koja je promenila tok istorije ovog dela Evrope.
Među najstarijim građevinama u selu nalazi se Crkva Svetog Nikole, za koju se veruje da ju je u 15. veku podigao despot Vuk Grgurević. Kroz vekove je više puta obnavljana, ali je ostala jedno od najvažnijih duhovnih mesta Starog Slankamena. Nedaleko od nje nalazi se i rimokatolička crkva Svetog Nikole biskupa iz 19. veka, koja svedoči o bogatoj i raznovrsnoj prošlosti ovog kraja. Takođe, tu se nalazi i Rimokatolička crkva Svetog Nikole biskupa, podignuta u 19. veku. Njena vitka zvonara već decenijama dominiraju ovim delom sela i podseća da je Stari Slankamen kroz istoriju bio mesto u kojem su zajedno živeli ljudi različitih vera i naroda. Dve crkve, udaljene svega nekoliko minuta hoda jedna od druge, i danas svedoče o bogatoj i slojevitoj prošlosti ovog sremačkog mesta.
Na brdu Mihaljevci podignut je monumentalni spomenik Slankamenačkoj bici. Otkriven je 1892. godine uz prisustvo hora kojim je dirigovao Stevan Mokranjac, dok su na njemu uklesani stihovi Jovana Jovanovića Zmaja.
Ljubitelji vina ne zaobilaze ni vinariju “Acumincum”. Smeštena je na mestu gde se istorija doslovno vidi u slojevima zemlje. U njenom podrumu nalaze se ostaci turskog kupatila iz 16. veka, dok se danas u čaši mogu probati vina nastala na padinama koje su još Rimljani birali za svoje čokote. Domaći širaz samo je jedno od vina po kojem je ova vinarija poznata. A onda dolazi priča koju nećete pronaći ni u jednoj turističkoj brošuri.
Legenda kaže da su u vreme Sulejmana Veličanstvenog živeli lepa Rada i hajduk Janko. Njihova ljubav završila se tragično. Kada je Janko poginuo, Rada nije želela da padne u ruke Turcima, pa je sebi oduzela život. Meštani i danas veruju da su po njima nazive dobili vikend naselja Oduševci i Čarnok. Možda upravo takve priče najbolje opisuju Stari Slankamen. Mesto u kojem se istorija, legende i svakodnevni život ne mogu razdvojiti. I dok se vraćate uz onu istu serpentinu kojom ste sišli u selo, pogled još jednom odlazi ka Dunavu. I tada shvatite da vas nije osvojila samo priroda. Osvojili su vas ljudi. Oni koji uprkos svim teškoćama i dalje ostaju na svojim ognjištima. Koji svako jutro odlaze u vinograd ili na reku, popravljaju mreže, orezuju čokote i veruju da selo vredi sačuvati. Selo ne umire kada se ugasi poslednja kuća. Ono počinje da nestaje onda kada zaboravimo ljude koji su ga stvarali. Zato Stari Slankamen nije samo lepo mesto za izlet. On je podsetnik da Srbija još uvek ima sela koja čuvaju svoju dušu. I dok bude ljudi koji će voleti Dunav, vinograde, voćnjake i život uz reku, postojaće i nada da će se u neka od tih dvorišta ponovo čuti dečja graja.
Foto i tekst: Ljiljana Natošević