Poznato je, ali ne zato što se tu svojevremeno u vreme korone vakcinisao predsednik Srbije, već zato što je tu čovek pre sedam milenijuma prvi put iskopao i istopio rudu
Nije šala kada jedan “Amerikan sajens” čitavih deset strana posveti nekoj temi. A baš tako je bilo sa Rudnom Glavom, mestom kod Majdanpeka. Ta vest, koja je obišla svet, dobila je čitavih pet novinskih listova. A sve je krenulo još 1968. godine kada se arheolog, dr Borislav Jovanović oglasio i svetu saopštio da je kod mesta Rudna Glava čovek prvi put, pre sedam milenijuma, iskopao i počeo da topi rudu. Bio je to pravi šok, jer je ovaj rudnik pomerio čitavu teoriju o tome kada je i gde čovek počeo da se bavi metalurgijom.
I posle toga svetska stručna javnost i mediji krenuli su u potragu za pričom. Odnosno u potragu za selom koje je u svetskoj nauci ispomeralo datume i mesta. Bi-Bi-Si je tražio dozvolu za dolazak u Jugoslaviju i snimanje lokaliteta. Sa urednim papirima stigli su, snimili i objavili. Tako je Rudna Glava prvi put osvojila svet.
Iz centra sela, uzbrdo, uzan put vodi ka lokalitetu. Zapravo rudniku. Iako put vodi do zaravni, nije lako naći ostatke iskopa. Sakrilo ih je rastinje. A onda, kada se prevali nekoliko stotina metara preko polja stiže se do kamene udoline.
Na krater to liči. Dobro mora da se izabere mesto za silazak, ko želi dole. Strme su i klizave kamene strane. Ko siđe može da vidi otvore i ostatke drvene konstrukcije kojom su svojevremeno istraživači silazili u jamu. I, ako se informisao pre polaska, namernik onda može, sedeći iznad jame, da se priseti šta je ovde sve bilo, i šta su stručnjaci našli.
Reč je o arheološkom nalazištu na kojem su prva iskopavanja obavljena polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Obavljana su, sa pauzama i kasnije. I lokalitet nije samo ovaj rudnik. On se prostire sa obe strane Šaške reke koja teče uz put koji ovo mesto spaja sa Majdanpekom. Stručnjaci bi rekli da je ovo nalazište primer najstarije poznate tehnologije bakra koji je ovde vađen i topljen pet hiljada godina pre Hrista. A da je reč o bakarnoj rudi svedoči zelena boja stena koje nadvosuju teren.
“Velika serija kamenih batova, krupnih rečnih oblutaka od vulkanskih stena, svedoči o specijalizaciji primarnog kamenog alata za različite proizvodne funkcije”- napisali su o ovom nalazištu dr Borislav Jovanović iz Londona i Ilija Janković, iz Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru. “Za usitnjavanje komada rude upotrebljavani su različiti drveni klinovi, dok su alati od jelenskog roga služili prvenstveno za prikupljanje već isitnjene rude”.
Pogled u te vertikalne jame koje zjape tera na razmišljanje. Kako je čovek bez ikakvog iskustva, pomagala, uspevao da dođe u srce stene i dođe do rude bakra. zelenih žila koje krivudaju kroz kamene gromade.
“Ruda je vađena u povoljnom vremenu”, napisali su još njih dvojica, “u prolećnim ili letnjim mesecima. Zatim je pročišćena i pripremljena za preradu odnošena u naselja. Niz tehnoloških postupaka odvijao se u malim, priručnim topionicama i kovačnicama-od hladnog kovanja samorodnog bakra do livenja manjih nizova masivnog bakarnog oruđa i oružja”.
I trajalo je to vađenje i prerada sve dok je postojala ruda, odnosno dok je moglo da se ulazi u dubinu stene. Kada bi iscrpli žilu, tražili bi drugu i odlazili dalje.
Čudan je osećaj dok čovek sedi iznad tih jama i gleda u crnu bezdan. Svestan da sedi na prostoru gde je pokrenuta jedna nova era u istoriji čovečanstva. Metalno doba.
Tekst i foto: Ognjan Radulović