Našli su Turci mesto gde se srpska nejač sakrila posle neuspele Hadži-Prodanove bune i sve ih ugušili dimom. Kosti tih mučenika leže sakupljene u dva sarkofaga i malo ko im dolazi
Vijuga uzan šumski putić pored Zapadne Morave uzvodno od Ovčar Banje. Zarastao, šiblje ga oivičilo, grane okolnog drveća nadvile nad njim. Da niko tuda ne prolazi, vidi se i po paučini. Razapeli je pauci preko staze, pa se lepi za lice, ruke, garderobu… U bašti jednog restorana u Banji konobar reče da tamo malo ko ide i da tim putem jedino šumari povremeno prođu.
Iza jedne krivine sa desne strane, na izdignutoj rečnoj obali samuje kula. U gornjem delu se crveni opeka, dole je savladalo rastinje. Znak da je tu nekada neko boravio i nešto čuvao.
I potvrdi se pretpostavka ubrzo. Sa iste strane gde je kula zarastao u šiblje, ukaza se most. Zapravo ono što je od njega ostalo. Metalni je, pragovi se raspali, odavno tu ništa i niko ne prolazi. Iz kule su stražari u ratnim godinama most čuvali.
Još malo napred i eto table na kojoj piše kojim putem dalje ka pećini. Uzbrdo, ka steni vode u kamenu uklesane stepenice, a i jedan deo je izbetoniran. Pravo gore je ogroman krst, desno drvena kapija zatvara neveliki ulaz u pećinu.
Ulaz u pećinu mali, mora se pognuto, a i polako, jer svetla nema. U tom prvom delu je mračno. U proširenom, onom gde počivaju mučenici, kroz zid ka Moravi je probijen otvor kako bi bar malo svetlosti dopiralo.
Kosti stradalnika smeštene su u dva kamena sanduka, sarkofaga. Ostalo je zabeleženo ko su oni. U vreme Hadži-Prodanove bune u pećinu se sklanjao narod kad god je bežao od Turaka. Tako se i 1814. godine ovde sakrilo oko 120 žitelja okolnih mesta, mahom žena i dece. Jer, posle tri meseca i tri dana, koliko je buna trajala, kada je ugušena Turci su se svetili gušeći narod. Narodne prvake su na prevaru odveli u Beograd, njih tri stotine, pa povešali i na kolje nabili. Tako su i ovde zbeg otkrili, ali nisu hteli da narod isteraju. Ne, hteli su da ih uguše. Na ulaz u pećinu su nagomilali granje i slamu, i zapalili. Sav narod se ugušio dimom.
Da li je ili nije tada onaj što je Turke predvodio rekao “sad se kadite” misleći na našu veru i tamjan, nije zabeleženo. Ali je narod ovu pećinu prozvao Kađenica.
Više od 120 godina kosti su ležale u pećini prekrivene prahom i pepelom. Sve do 1936. godine, kada su sakupljene i sahranjene u istoj pećini, u dva kamena sarkofaga. Povezuje ih oltarska apsida sa tri krsta na vrhu u kojoj je izrađeno Hristovo raspeće. Pred početak Drugog svetskog rata prosečena je i staza koja vodi do ulaza. Ispred nje je postavljen veliki krst koji se vidi izdaleka.
Zeleni se ispod pećine voda Zapadne Morave. Teče reka svedok ovog događaja, pamti, ali ne priča. Čuva uspomenu na to nemirno vreme. I kao da povremeno oživi to doba, pa umesto prepoznatljivog šuma, reka ispusti krike mučenika koji su okončali u vatri i dimu.
Tekst i foto: Ognjan Radulović