Iza nepreglednih šuma istočne Srbije, tamo gde se planine približavaju Majdanpeku, leži grad koji se najčešće vezuje za rudarstvo, iako priroda čim se izađe iz urbanog jezgra ponovo preuzima glavnu reč. Opština Majdanpek prostire se između Đerdapskog jezera, Miroča, Deli Jovana, Stola, Malog i Velikog Krša, Homoljskih planina, Starice i Šomrde, u jednom od najvećih šumskih i rudarskih kompleksa istočne Srbije. U selima rasutim po brdima meštani žive drugačije nego u velikom gradu. Vetar nosi mirise šume i livada, potoci seku kamen, a na proplancima i uz šumske rubove smenjuju se biljke koje tokom godine daju nektar i polen. Iako je iz Majdanpeka, baš u takvom kraju Zoran Marinović isključivo se iz hobija bavi pčelarstvom, pa nema potrebu da svaki kilogram meda pretvori u računicu.
Kod Zorana pčelarstvo ne počinje pričom o prinosu i tome koliko je koja paša „dala“. Bavi se stacionarnim pčelarstvom, njegove košnice ostaju na istom mestu, a pčele koriste ono što im priroda tokom sezone ponudi.
– Ne selimo košnice i ne uzimamo med. Tek kad je zreo i dehidriran, onda vrcamo – objašnjava Marinović.
U toj kratkoj rečenici nalazi se suština njegovog načina rada, bez selidbe pčelinjih društava za bagremom, lipom, suncokretom ili drugom medonosnom biljkom i bez odvajanja meda posle svake pojedinačne paše.
– Pčelari koji sele košnice prate vreme cvetanja i obilne paše. Posle bagremove paše mogu da izvrcaju bagremov med, zatim pčele premeste na područje gde počinje lipa, suncokret ili neka druga biljka. Tako se lakše dobija sortni med sa izraženim osobinama dominantne biljne vrste – predočava Zoran.
Njegove radilice, međutim, tokom meseci obilaze ono što cveta u njihovom radijusu leta, pa se na kraju ne dobija ukus samo jedne paše. Višecvetni med može imati složeniji miris i ukus, sa više biljnih tonova, a njegov karakter menja se sa sezonom.
– Jedne godine može biti svetliji i blaži, druge tamniji, punijeg mirisa i izraženijeg ukusa, u zavisnosti od toga koje su biljke najviše medile. Sortni med, nasuprot tome, obično ima prepoznatljivije osobine dominantne paše. Bagremov je, na primer, poznat po svetlijoj boji i blagom ukusu, dok drugi medovi mogu biti tamniji i aromatičniji. Sama činjenica da je pčelinjak stacionaran ne čini med automatski boljim, već drugačijim po poreklu i promenljivijim od sezone do sezone – naglašava naš sagovornik.
Posebna razlika se vidi u trenutku kada med treba izvaditi iz košnice. Nektar koji pčela donese sa cveta nije gotov med. Sadrži mnogo vode, a u košnici prolazi kroz dalju preradu. Pčele mu dodaju enzime, prenose ga i raspoređuju po ćelijama saća, dok ventilacijom postepeno uklanjaju višak vlage. Smanjivanjem sadržaja vode postaje gušći i stabilniji, a pčele sazreli med zatvaraju voštanim poklopcima. Prema smernicama FAO, za potpuno zreo med preporučuje se vađenje saća sa više od 75 odsto poklopljenih ćelija, dok se sadržaj vlage proverava i refraktometrom.
-U povoljnim uslovima zreo med često ima manje od 18 odsto vode, mada vlaga u samom medu zavisi i od klime i uslova u vreme berbe. Takav podatak je važan jer med lako upija vlagu iz vazduha, a veći sadržaj vode povećava mogućnost fermentacije. Zbog toga se zreo med ne procenjuje samo pogledom na pun ram, već i po poklopljenosti saća, a kada je potrebno i merenjem vlage – navodi sagovornik.
Boja tu ne daje odgovor na pitanje da li je med sazreo. Ona može da ide od skoro bezbojne i svetložute, preko zlatne i jantarne, do vrlo tamne, a pre svega zavisi od biljnog porekla. Isto važi i za aromu.
-Svetliji medovi često imaju nežniji ukus, dok pojedini tamniji mogu biti snažniji i aromatičniji, ali boja sama po sebi nije merilo kvaliteta niti zrelosti. Ni kristalizacija ne znači da se med pokvario. To je prirodan proces čija brzina zavisi od sastava meda, odnosa šećera, temperature i biljnog porekla. Neke vrste dugo ostaju tečne, dok druge kristališu mnogo brže – otkriva Zoran.
Kada dođe vreme za vrcanje, posao tek počinje. Sa ramova se najpre uklanjaju pčele, a zatim se ramovi sa zrelim medom unose u čist prostor za rad. Tanki voštani poklopci kojima su pčele zatvorile ćelije skidaju se nožem, viljuškom ili drugim priborom za otklapanje. Ramovi potom odlaze u vrcaljku, gde se okretanjem stvara centrifugalna sila koja izbacuje med iz ćelija na unutrašnji zid bubnja. Odatle se sliva na dno i kroz slavinu izlazi iz vrcaljke. Saće pritom ostaje uglavnom očuvano i prazni ramovi mogu ponovo da se vrate pčelama, što im štedi veliki posao izgradnje novog saća. Med koji izlazi iz vrcaljke prolazi kroz cedilo kako bi se odstranili komadići voštanih poklopaca i druge sitne čestice.
Posle ceđenja obično se ostavlja da odstoji u odgovarajućoj posudi, kako bi mehurići vazduha i preostale sitne čestice izašli na površinu, a tek potom se puni u čiste i suve tegle. Važno je da tokom tog postupka što manje dolazi u dodir sa vlagom i visokim temperaturama, jer se tako najbolje čuvaju njegove prirodne osobine. Kod nas vrcanje dolazi tek kada je med sazreo. Ne uzimamo ga samo zato što ga u košnici ima – kaže Marinović.
Za njega čekanje do jeseni znači i da konačni proizvod nosi trag dužeg perioda cvetanja. To ga razlikuje od proizvodnje sortnog meda, kod koje je važno odvojiti pojedinačnu pašu pre nego što pčele počnu intenzivnije da unose nektar sa naredne. Kod stacionarnog pčelinjaka granice između prolećnih i letnjih izvora nektara nisu tako oštre, pa ukus i miris više govore o području i godini nego o jednoj biljci.
Takav način rada ima i cenu. Stacionarni pčelar zavisi od onoga što se događa na jednom području. Kasni mraz može da uništi cvetanje, višednevna kiša da zadrži pčele u košnici baš u vreme dobre paše, a dugotrajna suša da smanji lučenje nektara. Seleći pčelar može da potraži povoljnije uslove na drugom mestu, dok hobista sa stalnim pčelinjakom prihvata ono što sezona donese. Jedne godine prinos će biti bolji, druge slabiji, a promena vegetacije i vremenskih uslova odraziće se i na ono što se kasnije oseti u kašičici meda. Za Marinovića to nije mana. Nema obavezu da iz svake košnice izvuče maksimalan prinos niti da planira nekoliko komercijalnih vrcanja u sezoni. Pčele med prvenstveno stvaraju kao sopstvenu rezervu hrane, pa se pri oduzimanju mora voditi računa da zajednici ostane dovoljno za njene potrebe. Stacionarno pčelarenje zbog toga nije pasivan hobi u kojem se košnice postave u prirodu i otvore nekoliko meseci kasnije. Tokom godine prate se razvoj društva, leglo, zalihe hrane, zdravstveno stanje, eventualno rojenje i ponašanje pčela. Pčelar iz sezone u sezonu upoznaje isti prostor i sve bolje vidi koliko nekoliko hladnih dana, jaka kiša ili iznenadna suša mogu da promene ono što se događa u košnici. Upravo tu majdanpečki kraj daje ovom medu svoj pečat. Šume, livade, voćke i samoniklo bilje smenjuju se tokom toplog dela godine, a pčele same biraju izvore nektara koji su im u tom trenutku dostupni. U tegli zato ostaje proizvod konkretnog prostora i konkretne sezone, bez obećanja da će sledeće godine biti potpuno iste boje, mirisa ili ukusa. Zoranu, koji pčelari iz zadovoljstva, upravo takva nepredvidivost ne smeta. Vrcaljka može da sačeka. Kada se na kraju otvore zreli ramovi i med poteče niz zidove bubnja, tek tada se vidi šta su meseci cvetanja, leta pčela i promena vremena ostavili u saću. U jednoj tegli tako završava ono što se ne može sasvim ponoviti sledeće godine, ukus jedne sezone u okolini Majdanpeka.
Tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Privatna arhiva sagovornika