Imali smo u selu tu jednu prostoriju – odžakliju, posebno spremljenu i retko se u nju ulazilo. U njoj stričev i strinin ormar sa stajaćim stvarima, onaj stari, drveni, težak kao tuč, od čistog oraovog drveta, na četiri noge. Stajao je preko puta zida na kom je davnašnja ikona Svetog Jovana, papirna u najobičnijem ramu kakav je tada bio dostupan. S leve mu je strane bio sto, slavski, dugački, onaj preko cele prostorije, što se jednom godišnje koristio i što je strina na njemu sušila rezance za juku, zovu ili lipu kad je kojoj vreme. Na njemu uvek mušema, posebna, ne ona što bi se svaki dan koristila. A iza stola slavske klupe. Plave boje, od godina izbledele pa dođu nekako nežne, na nekim mestima poljuspane, sa naslonom do pola leđa tek da te drži pravo dok se gostiš na Svetog Jovana. I taj raspored, taj miris, tu svetlost u zoru i leti i zimi kad uđem u odžakliju, nikad nisam zaboravila. Sada je to obična soba, moderna, sem ikona ništa više ne podseća na detinjstvo. Ipak, slične klupe videh pre desetinu dana kod prijatelja u selu. Jedna na tavanu, jedna ispod stepeništa, prevalile sedmu deceniju, starice a lepe, prelepe.
– E, ovakve klupe smo mi imali u selu. Stajale u odžakliji i sedeli za njima samo o slavi – rekoh prijateljici oduševljeno. Ona u nekom poslu, zaokupljena ali se okrete, pogleda u pravcu klupe i otirući znoj sa čela zastade.
– Joj ja ne znam šta ću sa njima, žao mi da ih bacim, a već su stare i propale – sa dubokim uzdahom i nekim žalom reče. I kod nje je isto bilo, slavske klupe o Đurđevdanu. Sada samo uspomena. Preko puta kuće i stepeništa je stari čardak. Na njemu izrezbarene grede, kako se u ta doba pre stotinak godina znalo i radilo.
Ispod čardaka njena letnja kujna, a u kujni „plekani“ tanjir. Imala ga je svaka seoska kuća u Srbiji, svi smo iz takvih jeli. Samo su šare bile različitog cveća, a obodi zeleni, plavi, crveni. I kad smo jeli čuo se zveket viljušaka i kašika po njima. Bio je to najlepši zvuk u toku dana, kada umoran od seoskih poslova dođeš kući na ručak. Kada su prevaziđeni, kad je došla neka druga moda, nisu ih bacali. Uvek su mogli da se iskoriste kao pojila za piliće, podmetači za saksije ili kako smo ih mi koristili kao frizbi dok nekog ne ošine po glavi i ne napravi štetu.
Danas služe kao podsetnik koliko smo bili srećni, a da to nismo ni znali.
Tekst i foto: Zorica Dragojević