Vojvođanska kuhinja nezamisliva je bez domaćeg testa. Flekice s kupusom, grenadir marš, nasuvo sa makom, sirom ili orasima, rezanci, tarana, šufnudle, gomboce i taške vekovima zauzimaju posebno mesto na trpezama u Bačkoj, Banatu i Sremu. Ovi specijaliteti nastali su pod uticajem nemačke, slovačke i mađarske kuhinje, a prenosili su se s kolena na koleno zajedno sa receptima koje su naše bake brižljivo čuvale.
Nekada se testo mesilo gotovo svakog dana. U velikim vanglama nastajali su rezanci za supu, flekice za kupus, tarana za čorbe, šufnudle i gomboce koje su mirisale na prezle i šećer. Danas je takvih kuhinja sve manje. Ubrzan način života učinio je da mnoga jela, za čiju je pripremu potrebno vreme, strpljenje i umeće, polako nestaju sa porodičnih stolova.
Nije slučajno što su upravo jela na kašiku i domaće testo postali simbol vojvođanske kuhinje. Nekada se u gotovo svakoj kući kuvao ručak koji je mogao da okupi celu porodicu. Na šporetu su satima lagano krčkali sarma, paprikaš, grašak ili boranija, dok se na stolu već čekala činija domaće supe sa rezancima. Miris dinstanog luka, tek skuvanog bujona i sveže uprženih prezli širio se ulicom i često bio najbolja pozivnica komšijama da svrate na kafu ili razmene koju reč preko ograde.
Upravo te ukuse već nekoliko godina čuva lokal „Nasuvo i Friško“ na Limanu 4. Ono po čemu je odavno postao prepoznatljiv nisu samo specijaliteti od domaće testenine. Svakog dana iz njihove kuhinje zamirišu i prava domaća kuvana jela. Na meniju su pileći paprikaš, punjene paprike, sarma, pasulj, grašak, boranija, đuveč, musaka i tinflajš, dok se u loncima lagano krčkaju domaća supa i bela čorba. Tokom posta priprema se i riba, ljubitelji konkretnijeg zalogaja mogu da biraju šnicle, a oni koji žele lakši obrok obrok salate. Posle 16 časova iz kuhinje stižu i sveže domaće krofne, zbog kojih mnogi Novosađani svraćaju upravo u popodnevnim satima.
Iza cele priče stoji Ivana Vuković Pejčić, koja nije želela da otvori još jedan restoran, već mesto u kojem će se kuvati kao nekada, bez prečica, od kvalitetnih namirnica i po receptima koji se prenose generacijama. Već na ulazu goste dočekuju mirisi domaće supe, dinstanog luka, sveže umešenog testa i prezli koje se lagano rumene, a svaki zalogaj vraća u vreme kada je porodični ručak bio najvažniji deo dana.
Prvi utisak po ulasku u „Nasuvo i Friško“ nije samo miris hrane, već osećaj da ste zakoračili u neku vojvođansku kuću. Ovde nema hladnog restoranskog ambijenta. Svaki detalj pažljivo je odabran da probudi uspomene, od tufnastih šerpi i emajliranih lonaca, preko starinskih tanjira i fenjera, do radio-aparata i porodičnih fotografija koje svedoče o nekim lepšim i sporijim vremenima.
Najveći deo predmeta stigao je iz kuća njihovih roditelja, baka i deka u rodnoj Kuli, dok su pojedine sitnice pronašli na Najlon pijaci. Vremenom su i komšije počele da donose stare predmete koji su godinama stajali na tavanima ili u šupama, pa danas gotovo svaki ukras u restoranu ima svoju priču.
Tokom lepih dana gosti posebno vole da sede u bašti ispred lokala. Nekoliko stolova, cveće i zelenilo Limana stvaraju prijatan kutak u kojem se lako zaboravlja gradska gužva. Mnogi svrate na jutarnju kafu, doručak ili domaći ručak, a neretko ostanu mnogo duže nego što su planirali. Upravo ta opuštena, komšijska atmosfera jedan je od razloga zbog kojih se gosti iznova vraćaju.
Glavnu reč u kuhinji vodi Ivana Vuković Pejčić, a njen suprug uskače gde god zatreba.
– Po struci sam poslastičarka i tim poslom sam se bavila osam godina. Nikada nisam razmišljala da ću jednog dana voditi restoran. Ideju nam je dao naš prijatelj Milan, koji me je gotovo tri godine nagovarao da se upustimo u ovu priču. Govorio je da Novom Sadu nedostaje mesto u kojem će ljudi moći da pojedu prava vojvođanska jela koja se danas retko spremaju kod kuće. Posle mnogo razmišljanja odlučili smo da pokušamo i, iskreno, nismo se pokajali – priča Ivana.
Ona i suprug gotovo sve su uradili svojim rukama. Od uređenja prostora do najsitnijih detalja, svaki kutak osmislili su sami, vodeći računa da lokal zadrži toplinu domaće kuhinje.
Vremenom su, osluškujući želje gostiju, ponudu proširili domaćim kuvanim jelima, koja su danas podjednako tražena kao i specijaliteti od testa.
– Hranu spremam po receptima moje mame. Testo mesim isto kao što je ona mesila. Posle mešenja mora da odstoji, pa tek onda razvlačim jufke, sečem rezance, flekice ili pripremam ono što je tog dana na meniju. Deo radim ručno, a deo na staroj italijanskoj mašini za testeninu koja je nekada bila gotovo obavezna u vojvođanskim kuhinjama. Ljudi prepoznaju kada je nešto napravljeno domaćinski i upravo zbog toga nam se vraćaju – kaže Ivana.
Posebno je zanimljivo što mnogi gosti više i ne gledaju jelovnik. Dolaze, pitaju šta se toga dana kuva i naručuju ono što je upravo skinuto sa šporeta. Nekoga će dočekati miris pilećeg paprikaša, nekoga tek zapečena musaka ili đuveč, dok će drugi izabrati tanjir domaće supe sa rezancima ili punjene paprike koje se lagano krčkaju satima. Za mnoge je to mnogo više od običnog ručka.
Posle 16 časova iz kuhinje zamirišu tek ispržene krofne koje se služe sa domaćim džemom od kajsije ili šljive, a po želji i sa kremom. Mnogi Novosađani upravo zbog njih svraćaju na Liman, pa uz kafu ostanu da razmene koju reč sa domaćinima ili komšijama.
U vremenu kada sve manje ljudi ima vremena da zamesi testo ili sačeka da se ručak satima lagano krčka, ovakva mesta čuvaju mnogo više od recepata. Čuvaju uspomene na vojvođansku kuhinju, mirise koji bude detinjstvo i običaj da se porodica okuplja za stolom. Možda je upravo zato tanjir domaće hrane ponekad mnogo više od običnog obroka.
Foto i tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Nasuvo i friško