Posle niz propalih dogovora, konačno i ja dođoh sa prijateljima u selo. Po najvećoj vrućini, jer kako drugačije, dok smo se popakovali, kupili sve što treba, naravno da smo krenuli u jedan sat po podne. Peklo je, ali nam ništa falilo nije. U kolima smo usput, da brže prođe vreme igrali pogađanja životinja i predmeta. Možete misliti ko je bio najluđi u svojim zamislima. Naravno da nisu mogli da se sete životinje na „V“ jer je bila vaška, niti predmeta na „Š“ koji služi u kući za neke popravke, a nije alat već je šmirgla. Za životinju na „P“ – pule, nisu ni čuli, jer magare je magare, a i ja baš preterujem. I tako…nije nam vrućina toliko smetala, uz smeh i suze od smeha brzo je prošlo tih sat ipo vremena. Stigosmo, ne mogu reći zalada, ali već je malo ohanulo, neki povetarac je pirkao, tek toliko da nam dozvoli da zalijemo bašču, napunimo bazenčić i pokosimo dvorište. A planovi za jutro, pa dobrani reklo bi se.
– Ujutro moram da pokupim seno između voća, Srki da pokosi ponovo, pa da ide da pomogne Dokanu, neku struju da mu sredi, posle toga da oplevim donju baštu – priča zajapurena od rada moja prijateljica, dok sprema večeru, a meni je vruće, nije mi ni do večera, ni do života. Onda se pomislim, ćuti, kako je seljacima po ovakvom vremenu svaki dan. Smiraj donese mir, ptičice cvrkuću, sova na kući huče, čuju se i mladi. „Noć silazi na grane oroveeee, svici pale sela i šoroveeee“, što bi reko jedan naš poznati pevač.
Jutri sam malo okasnila, mislim nisam, bila sam budna već u pet, al’ ko je lud da ustaje i tumara po kući u to doba. Nekako se naterah da odležim do osam, kad sam bila sigurna da su svi već ustali i počeli da rade. Privilegija kad si gost je što ne moraš da kuvaš i ja sam je obilato iskoristila. Čekao me je doručak, onako kako volim.
– E, oko, ti doručkuj a ja odoh da pograbuljam travu, dok Srle kosi – mislila je da se izvuče i prođe bez mene. Ali, smandrljah ono jelo na brzaka, siđoh do bašče pa u par. Ona grabulja ja vilama pravim stogove. Sunce upeklo, gore drške u rukama, sve mi ruke klizaju, znoj curi niz lice, niz telo, niz noge do papuča. Rade bicepsi, tricepsi, kvadricepsi, paravertabralni i latissimus dorsi, moja instruktorka u teretani bi bila ponosna.
Ne zna se ko se više zajapurio. Papuče proklizavaju, noga malo malo pa isklizne. Mislim se, ako opučim sad o ladnu zemlju niko me više dići neće. Odviklo se to, 30 godina vile u rukama držala nisam. Al’ malo po malo, nekako se izborismo.
– Ajmo na kafu, pa će i Dokan da dođe da idete kod njega – zove domaćica, već treći put. A Dokan, Dokan je komšija, vredan kao krtica. Imanje na 500 metara od nas, a već drugo selo. I malo deluje smešno, nisi prošao ni minut, čak nema ni table da obavesti a prošao si iz Jarebica u Veliko selo. Dok dođe sunce je već na sredini, peče. Kafu sjurismo na brzaka, pa krenusmo. Usput, tu u dnu imanja, prijateljičinoj sestri doterali kiosk. Nekako su ga na kamion popeli, al da skinu muka živa. Svratismo Srđan, Dokan i ja da pomognemo, u stvari oni da pomognu, a ja da nadgledam, više da smetam. Jer, kako drugačije, svaka kuća ima svoje levo smetalo, a što ja ovde ne bih bila.
– Ne vredi, ne možemo da ga skinemo. Iskrivile su se šipke, moramo da ubacimo dopunu, da pecnem tu na krajevima, pa da se vratimo, da skidamo – priča majstor koji je kontejner dovezao. Ja sve odobravam, kao da se nešto razumem, a sedim i snimam na sigurnoj udaljenosti, razmišljam ako nešto krene po zlu bar sam iznad, a kamion će na dole. Da ne pominjem da sam u hladu na sitnom kamenu koji mi se već urezao u butine, i sedalni deo ili srpski rečeno zadnjicu. A sunce peče, magli mi pred očima. Od kontejnera ne bi ništa, krenusmo da odradimo Dokanu šta treba. Tih petsto metara puta prođoh pevajući, toliko sam snage imala. Njih dvojica nose merdevine, ja pivo. Svima lepo. Približavajući se njegovom imanju pogled mi ode na Gučevo i Iverak, majko Srbijo koliko si lepa.
– Joj gde ćete po toj vrućini, kako ćete se peti na krov – dočekuje nas Mira Dokanova žena.
– Ma, nemoj to snimati, te mašine, nije ti to lepo, snimaj cveće, dvorište – odvlači me u hlad ispod loze. Sedoh, neka me milina obuze. A ne od hlada, već od sećanja. Takvu smo lozu, takav astal sa žutom mušemom jer je mušema u selu najzahvalnija prostirka, takve klupe na kojima su prostrta stara ćebad koja više ne služe za pokrivanje, imali i mi ispred naše kuće, u našem dvorištu u mom detinjstvu. Na astalu čaša za rakiju, ona kojoj je dance na gore okrenuto, spremna čeka da neko poželi da pije, domaći kolači s mašću – šapice i flaša hladne vode.
Mira za minut skuvala kafu, iznela, da se okrepim, pa da krenemo do kupina, da mi pokaže kako Zoran, njihov sin, prska protiv truleži. I tako…malo priče u hladovini, o životu, o mukama težačkim, dok ne završiše po krovu i oko krova, na štali i šupi, neke kablove zameniše, neke ostaviše za neko mirnije-hladnije vreme.
A o Dokanu, o njemu drugom prilikom.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
