Nekada su se vojvođanski putevi prepoznavali po dudovima. Rasli su ispred kuća, uz seoske drumove, na salašima, pored njiva i u posebnim zasadima koji su nazivani dudare. Putniku su davali hlad, zimi pokazivali pravac kroz zavejanu ravnicu, domaćinu donosili dodatnu zaradu, a deci bili i poslastičarnica i igralište.
Čim dudinje sazru, najmlađi nisu čekali da plodovi popadaju. Penjali su se na široke grane, birali najslađe bele, crvene ili skoro crne plodove i vraćali se kući ulepljenih prstiju, umazanih obraza i odeće koju je bilo teško oprati. Beli dud bio je slađi, crni je imao nešto jaču, kiselkastu aromu, dok je šareni u Vojvodini bio poznat kao dud murga.
Dudinja se jela pravo sa grane, bez pranja i mnogo razmišljanja. Deca su znala na kom drvetu plodovi prvi sazrevaju, gde su grane najniže i koji dud niko ne čuva. Ono što nisu pojeli ljudi završavalo je kod živine, svinja i gusaka. Prezrele dudinje brzo su fermentisale, pa su se guske koje ih se najedu ponekad teturale po dvorištu, prizor koji se i danas prepričava kao deo detinjstva u vojvođanskim selima.
Dud, međutim, nije sađen samo zbog slatkih plodova. Njegova najveća vrednost skrivala se u lišću, jedinoj hrani svilene bube. Zahvaljujući ovom drvetu, Vojvodina je više od dva veka imala razvijeno svilarstvo, od kojeg su živele hiljade porodica.
Svilarstvo kao posao cele porodice
Plansko gajenje duda u Banatu započeto je u prvoj polovini 18. veka, u vreme grofa Klaudija Mersija, vojnog upravnika Banata. Austrijske vlasti ubrzo su prepoznale da ravnica pruža dobre uslove za sadnju ovog drveta i proizvodnju sirove svile, pa je podizanje dudara podsticano, a ponegde i naređivano.
Propisi su bili veoma strogi. Od domaćina se zahtevalo da sade dudove u baštama, dvorištima i ispred kuća, a jedan propis iz Tamiškog Banata čak je sklapanje braka uslovljavao sadnjom određenog broja mladica. Uputstva o negovanju svilenih buba štampana su na više jezika i deljena domaćinstvima i školama. Krajem 19. veka svilene bube gajene su u skoro stotinu naselja u Bačkoj, dok je sredinom tog veka 36 od ukupno 49 naselja u južnoj Bačkoj imalo sopstvene dudare.
Dudara je bila rasadnik u kojem su podizane mlade sadnice, dok se čovek zadužen za njihovo čuvanje i negovanje nazivao dudar. Gradske i seoske uprave beležile su koliko je stabala posađeno, koliko ih se primilo, koliko je dovoljno razvijeno da se sa njih bere lišće i koliko mladica treba zasaditi naredne godine.
Gajenje svilenih buba nije zahtevalo mnogo zemlje, skupe alatke niti teške poljoprivredne mašine, ali je zahtevalo čistoću, pažnju i gotovo neprekidan rad tokom nekoliko nedelja. Njime su se najčešće bavile siromašnije porodice, jer su u poslu mogli da učestvuju žene, deca i stariji članovi domaćinstva. U 14 opština nekadašnjeg Velikobečkerečkog sreza 426 porodica je oko 1890. godine proizvelo više od osam tona svilenih čaura.
Uzgoj je počinjao preuzimanjem sitnih jaja svilene bube, koja su nazivana semenom. Iz njih su izlazile male, tamne gusenice i odmah počinjale da jedu sitno iseckano lišće belog duda. Kako su rasle, dobijale su sve veće i čitave listove. Hranjenje se uglavnom obavljalo tokom maja i juna, a koristilo se mlado, zdravo i suvo lišće. Za samo jednu uncu semena bilo je potrebno oko hiljadu kilograma dudovog lišća.
Bube su držane na policama, daskama, prostirkama i velikim ravnim površinama u čistim i provetrenim prostorijama. Cela kuća se tada prilagođavala njima. Lišće je trebalo stalno brati, donositi i raspoređivati, a ostatke hrane i nečistoću uklanjati. Posle nekoliko presvlačenja odrasle gusenice prestajale su da jedu i tražile mesto na kojem će isplesti čauru.
Iz tela gusenice izlazila je tanka svilena nit kojom se obavijala sve dok se potpuno ne zatvori u kokon. Čaure su zatim otkupljivane i odnošene u svilare, gde su potapane u toplu vodu da bi se prirodni lepak omekšao. Tanke niti sa više čaura spajane su i namotavane, a od njih je nastajala sirova svila.
Posao nije bio romantičan kao gotova svilena haljina. Da bi nit ostala cela, preobražaj bube morao je da bude zaustavljen pre nego što leptir probije čauru. Probušena čaura više nije davala neprekinutu nit, pa je imala manju vrednost. Deo najboljih jedinki ostavljan je za razmnožavanje i proizvodnju novog semena.
Novosadski put svile počeo je pre dva i po veka
Najstariji sačuvani podatak o organizovanom svilarstvu u Novom Sadu potiče iz 1765. godine. Državna komora tada je od Magistrata zatražila da obavesti vlasnike dudova da moraju dozvoliti odgajivačima svilenih buba da beru lišće sa njihovih stabala.
U novosadskom ataru 1768. godine zasađeno je 1.550 sadnica, a dve godine kasnije još 2.500. Prva fabrika svile u gradu podignuta je 1770. godine. Do osamdesetih godina 18. veka u gradskom rasadniku odnegovano je 13.714 dudovih sadnica, raspoređenih u gradskoj bašti, privatnim dvorištima i na javnim površinama.
Dudovi su predstavljali vrednu privrednu imovinu, pa vlast nije dozvoljavala njihovo lomljenje i seču za ogrev. Uhvaćeni krivac plaćao je globu, dok je onaj ko prijavi štetu mogao da bude nagrađen dukatom.
Svilarstvo je u jednom periodu bilo uvedeno i kao obavezan predmet u osnovnim školama. Učitelji nisu deci samo govorili čemu služi dud, već su ih podučavali kako da preuzmu seme, hrane svilene bube, održavaju prostor i dobiju kvalitetne čaure. Posle 1815. godine skoro svako naselje u južnoj Bačkoj imalo je svoju dudaru.
Novosadska svilara izgorela je u bombardovanju grada 1849. godine, ali proizvodnja nije zauvek prekinuta. Obnova je počela već početkom naredne decenije, najpre novom sadnjom dudova. U celoj Vojvodini je 1852. evidentirano oko 130.000 stabala, dok je u novosadskoj dudari 1905. godine raslo čak 25.000 dudova. Pred Prvi svetski rat Vojvodina je imala približno 700.000 stabala i proizvodila oko 1.200 tona svilenih čaura godišnje.
Nova Državna fabrika svile izgrađena je na Podbari, na prostoru današnje Ulice Dušana Vasiljeva. Predionica sa 120 vretena pokretanih parnom mašinom proradila je 1884. godine, a kapacitet je ubrzo povećan na 180 vretena. U fabrici je radilo oko 500 žena. Prve radnice uglavnom su bile Italijanke, a kasnije su se poslu priučile Novosađanke.
Proizvodnja je između dva svetska rata zavisila od količine pristiglih čaura i kretala se između 6.000 i 18.000 kilograma godišnje. U Novom Sadu je 1927. osnovana i Zadruga odgajivača svilene bube, dok je grad postao sedište Centralne svilarske uprave Kraljevine Jugoslavije.
Okupacione vlasti su 1941. demontirale mašine iz svilare i odnele ih u Mađarsku. Oprema je vraćena 1946. godine, a fabrika je posle nacionalizacije, pod imenom „Prva bačka“, pripojena Vojvođanskoj industriji svile. Nekadašnja fabrika danas živi kao Kulturna stanica „Svilara“, ali je malo Novosađana koji prolaze tim delom grada svesno da je njeno ime ostatak nekada velike privredne grane.
Dudovača, rakija koja je mirisala na ravnicu
Svilene bube koristile su lišće, dok se plod nije bacao. Najslađe dudinje jele su se sveže, od crnih su se kuvali sokovi, sirupi, slatko i pekmez, a pravili su se i liker, kompot i vino. Plodovi su mogli da se suše, melju i dodaju testu za kolače.
Najpoznatiji proizvod bila je dudovača, u pojedinim krajevima zvana dudara. Čitava dva veka smatrana je glavnom vojvođanskom rakijom, jer je sirovine bilo ispred skoro svake kuće i pored svakog druma. Pekla se od belog, crnog i šarenog duda murge. Najčešće se ostavljala na jačini od oko 23 grada, pila tokom vršidbe i berbe kukuruza, a ono što preostane čuvalo se za slave i druge svečane prilike. Danas je prave samo retka domaćinstva, pre svega zato što nema dovoljno dudova i što je sakupljanje sitnih plodova mukotrpan posao.
Zrele dudinje nisu brane kao jabuke ili šljive. Čekalo se da sazru i same padnu, jer tada imaju najviše šećera. Ispod krošnje se prostiralo platno ili ponjava, stablo i grane su se tresli, a plodovi odmah skupljali. Ono što se ne sakupi brzo počinje da vri, privlači insekte i pretvara prostor ispod drveta u lepljivu, klizavu površinu.
Od 200 do 400 litara koma, u zavisnosti od rodnosti godine i količine šećera u plodu, dobijala se mnogo manja količina rakije. Upravo zbog velikog utroška sirovine i ručnog rada dobra dudovača bila je cenjena.
Dudovo drvo takođe je imalo svoju namenu. Tvrdo je, otporno i lako se glača, pa se koristilo u stolarstvu i kolarstvu, za drvorez, kace, bačve i burad. Dudovo bure cenjeno je i za čuvanje rakije, kojoj drvo vremenom daje karakterističnu zlatnu boju. Razvijen korenov sistem vezivao je zemljište, a drvoredi su štitili njive i naselja od vetra.
Zašto su nestali dudovi i svilene bube
Nestanak dudova nije se dogodio preko noći. Prirodna svila počela je da gubi tržišnu utakmicu sa veštačkom svilom još između dva rata, a razvoj jeftinih sintetičkih vlakana tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka učinio je tradicionalno svilarstvo neisplativim.
Bez otkupnih stanica i fabrika nestala je i zarada od gajenja svilene bube. Kada lišće više nije bilo potrebno, prestao je glavni razlog zbog kojeg su vlasti, sela i domaćinstva podizali hiljade dudova.
Konačan udarac zadala je masovna pojava dudovca, štetočine čije gusenice mogu da obrste krošnju. Umesto dugotrajnog suzbijanja, stabla su na mnogim mestima sistematski sečena. Deo dudova završio je kao kvalitetna građa ili ogrev, deo se osušio od starosti, a mnogi su uklonjeni prilikom širenja puteva, izgradnje i preuređenja ulica. Gašenjem svilarstva nestajale su i dudare, a na njih danas često podsećaju samo nazivi delova pojedinih vojvođanskih gradova.
Pred Drugi svetski rat na prostoru tadašnje Jugoslavije bilo je više od dva miliona belih dudova, dok su danas ostale tek hiljade pojedinačnih stabala. Organizovano gajenje svilenih buba u Vojvodini više ne postoji kao značajna privredna delatnost. Može se pronaći samo u retkim ogledima, školskim programima, muzejskim radionicama ili kod pojedinaca koji žele da sačuvaju znanje o nastanku prirodne svile.
Čenejski dud čuva uspomenu na nestale drvorede
Na prostoru Novog Sada jedan od poslednjih velikih svedoka tog vremena raste na Čeneju. Beli dud na salašu Kuzmanovića star je više od 210 godina, visok oko 16 metara, a prečnik njegove krošnje iznosi približno 17 metara. Zaštićen je 1995. godine kao spomenik prirode treće kategorije i predstavlja najstarije stablo duda na teritoriji grada.
Stari dudovi sačuvani su i u Gardinovcima, Belom Blatu, Orlovatu, Bečeju, Jaši Tomiću, Melencima, Kovilju i okolini Vršca. U Orlovatu i danas postoji Predićev dud, u dvorištu kuće porodice slikara Uroša Predića, dok zaštićeni beli dud u Gardinovcima, procenjene starosti veće od dva veka, ostaje jedan od retkih vitalnih primeraka nekada karakterističnog vojvođanskog drveta.
Od miliona stabala ostali su usamljeni gorostasi. Ispod njihovih krošnji više nema korpi sa dudovim lišćem, polica prepunih svilobuba ni dece koja se utrkuju ko će se popeti do najviše grane. Na zemlji se početkom leta ipak pojave bele i crne dudinje. Većinu pojedu ptice ili ostanu da se osuše, jer današnja deca često i ne znaju da je to voće.
„Parastos dudu“ u Kovilju
Tradiciju vojvođanske dudovače godinama je čuvala Koviljska rakijada „Parastos dudu“, gastronomska i takmičarska manifestacija koja se od 1996. godine organizovala u Kovilju. Njen osnivač Sava Graorac zamislio ju je kao simboličan početak branja dudinja i pečenja čuvene koviljske dudovače. Zvanični deo počinjao je paljenjem vatre ispod kazana, nakon čega su se domaćini nadmetali u pečenju i kvalitetu rakije, a posetioci su mogli da je degustiraju.
Naziv „Parastos dudu“ nastao je kao upozorenje da dudovi nestaju iz Vojvodine i kao poziv da se ovo drvo ponovo sadi i čuva. U prvi plan stavljena je tradicionalna rakija od duda, poznata kao dudara, dudinjača ili dudovača, a uz nju su predstavljani domaći proizvodi, štrudle, riblja čorba i druga jela karakteristična za Kovilj. Manifestaciju su pratili tamburaši, takmičenja, vožnja fijakerima i obilasci Kovilja i njegovih dunavskih rukavaca.
Sa dudovima iz vojvođanskog pejzaža nije nestalo samo jedno drvo. Nestali su posao koji je izdržavao siromašne porodice, znanje koje se učilo u školama, novosadske radnice koje su odmotavale svilene niti, rakija koja se pekla prva u godini, hladovina kraj druma i čitav jedan deo detinjstva proveden među granama, sa crnim dlanovima i ustima punim slatkih dudinja.
Tekst: Ljiljana Natošević
Foto: Pixabay