Sa Veljkom Milovanovićem, iz Gornjeg Milanovca, sam prvi put pričala evo ima pet godina. Tada je u selu Šarani oživljavao kuću staru, koju je još prađed njegov gradio 1902. godine i u kojoj je on bio peta generacija što je nogom drveni prag prelazila. Tada dvadesetogodišnji student Poljoprivrednog fakulteta, izvukao je iz prašine čukundedin sandučić za spremu vojnika Šumadijske divizije i cevljanik čukunbabe Hristine iz 1894. godine. Stari vatralj i prekla su i tad služili dok je loparom njegove prababe vadio hleb iz vurune.
– I danas je isto kao i tada. Stara kuća stoji, sve sam zadržao, a na Vidovdan sam palio pročevlje (ognjište), na kome sam pekao ribu. I posle 124 godine još je aktivno. Na prozore sam izneo ćilime da se osunčaju, kažu tako valja o Vidovdanu – priča Veljko, koji je uz pomoć emisije „Moja đedovina“, uspeo da obnovi i drugu kuću u kojoj sada boravi kad iz grada ili sa Hilandara dođe na selo.
– Učestvovao sam u emisiji „Moja đedovina“, obnovili smo drugu kuću na domaćinstvu. Bilo je zanimljivo tad, dobra ekipa ljudi, dobro druženje i to je dosta pomoglo da se steknu bolji uslovi za povratak. Sad mogu više da budem ovde, naročito kada je pečenje rakije u pitanju – zbog obaveza sa rakijom neke druge obaveze je stopirao. Često vreme provodi na Hilandaru.
– Neke obaveze sam stopirao, jer kad god mogu idem na Hilandar i njima pečem rakiju, radim i u vinariji. Na relaciji sam Šarani – Sveta gora. Završio sam kurs kod profesora Nikičevića, pa imam majstorsko pismo za pečenje rakije – rakiju peče i od svojih šljiva, kojih ima nekih dvestotinak stabala.
– Za sada u voćnjacima imam uglavnom šljivu. Oko 150-160 stabala i u drugom selu oko 60, tako preko 200 stabala šljive ukupno. Šljiva je ranka, okruglica i nešto malo čačanske rodne i lepotice. Najviše gledam da održim autohtone, stare sorte – osim šljiva, ovaj zaljubljenik u stare sorte, nakalemio je i nekoliko sorti jabuka.
– Sad su kalemi starih sorti jabuka počeli da rađaju, i to su kolačara, lepocvetke, kožare. Svo voće ja kalemim, naučio sam od dede i jednog i drugog, obojica su bili vrsni kalemari. Učili su me još kad sam bio mali, a sad gde god vidim da je neka lepa voćka uzmem plemku, prvo posadim divlju podlogu pa na nju kalemim pitomu. Generalno gledam da to budu starinske sorte, očuvane u kraju u kom se nalazimo – od dede nije samo zanat nasledio, već i košnice i ljubav prema pčelama.
– Pčelinjak sam nasledio od dede, bilo je šest društava, ali ove godine se odvojio još jedan roj, tako da ih je sad sedam. Imam ušaru, kad uhvatim roj prvo bude u njoj, pa ga prebacim u manju košnicu, a posle standardno. Još koristim ušare, imaju svrhu i namenu – i iako se do skoro nije bavio pčelarstvom, kao i sve drugo što započne, ide mu od ruke.
– Ove godine je bilo meda, baš odlična godina. Bagrema je bilo najviše, sad je livada, lipa i kupina. Ne selim košnice, šta ima tu u prirodi okolo to je. Dovoljno za nas porodično i ako preostane nešto da prodam – rekao je za Bolje polje Veljko Milovanović povratnik u selo Šarani.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Veljko Milovanović
Stari kazan prevrtač
Veljko rakiju peče u starom kazanu prevrtaču. Naravno dvostruka destilacija i odležavanje u hrastovim buradima.
– Imam stari kazan prevrtač, radim klasičan prepek. Dvostruka destilacija, prošle godine nije bilo šta, a 2024. sam ispekao oko 600 litara. Još ne prodajem, gledam da rakija ostari, da bude starija. Burići su od našeg hrasta kitnjaka, neka su stara još od pradede, a neka sam kupio. Stara burad harmonizuju, a nova daju šmek rakiji – objasnio je Veljko.