Nevelika je ta rečica što u selo stiže sa obronaka planine Radan. Imena ima brojna. Mala reka, Konjuvačka reka, Zlatna reka…Ovo poslednje ime nije od zlata, nije ona zlatonosna kao Pek, iako je svojevremeno meštanima zlata vredela zbog navodnjavanja u godinama sušnim. Već je to zbog toga što su se za drugo i treće ime takmičila dva sela kroz koja teče-Zlata i Konjuvce. I kako je Zlatna zvučalo moćnije, nadvlada to ime.
Na obalama te reke razvilo se selo Gornje Konjuvce. Uz reku put, okolo pašnjaci i plodne njive. Nije to zemlja visoke klase, treba se pomučiti oko nje da bi bogatim rodom darivala vlasnika. Ali skromni žitelji su joj bili zahvalni šta god im rodila. Vrvelo je od žitelja i života. Prodavnica, zadružni dom, škola u čijim su se skamijama tiskali mališani. I bioskop je gostovao. Da baš tako, gostovao. Dođe iz Leskovca ekipa sa projektorom, a meštani od kuće ponesu šamlice i klupice, i semenke za grickanje, i krenu pokretne slike. Posle tu dođe mađioničar i mini cirkus, pa ciganin sa mečkom Božanom koja mu pobegne i popne se uz drvenu banderu jer mu je opala pažnja zbog poveće količine alkohola u krvi. Celo selo na nogama. Jedni se zaključali, drugi uzeli učešće u hvatanju. A dobrano rakijom natopljeni vlasnik moli i kumi Božanu da siđe. Sutradan, oko podneva dođe poštar. Izvadi trubu, zasvira, pa se deo sela sjati ispred prodavnice. Da prime penzije, pošalju ili prime pisma…
Dan letnji. Upekla zvezda, a ovde ona baš ume da zasija. Kao da malo jače zrake Sunce šalje u dolinu Zlatne reke. Ispred škole nema dečje graje. Ne zato što je leto, već što je škola poodavno zatvorena. Nema nikoga ni u centru sela. Opet ne zato što je vrelina, već zato što tu više nema ničega. Osim da prođu, meštani nemaju zbog čega drugog ovde da dolaze. Prodavnica ne radi, dom za druženja razvaljen. Ne čuje se iz njega ni zvuk gramofona koji je neko donosio kada su organizovane večernje igranke.
Proredili autobusi otkako je ukinuta linija koja je spajala Leskovac i Prokuplje i išla ovim putem. Nema škole, malo omladine, nema prevoza, odlaze mladi. Zvuči poznato.
To je sudbina naših sela poslednjih decenija. Deli je i Gornje Konjuvce. Mada, ruku na srce, kako rekoše Žarko i Zoka, ima još onih koji staju ovde kao i onih koji održavaju porodične kuće u koje dolaze vikendom, na odmore ili za praznike. Odlazili su mladi u Bojnik, Leskovac, Prokuplje Niš.
Mnogo toga se promenilo u poslednjim decenijama, samo nije reka. Ona je ista. Mala, mirna sve dok sa padina Radana posle obilnih kiša ne ponese veliku količinu vode. Tada postaje brza, bujična, nosi sve pred sobom. Odnela je i jedno vreme. A kada bi mogla da priča i kaže sve šta pamti, e to bio valjalo čuti. Jer, od praistroje su ljudi na njenim obalama živeli. Mnogo arheoloških dokaza ima za to.
Tekst i foto: Ognjan Radulović