Mladi ne odlaze, živi se dobro, kuće su pune dece, a istraživači kažu da su Dupljajska kolica u svetu jedan od najvrednijih praistorijskih nalaza
Put prav kao strela i onda eto žute table na kojoj crnim slovima, ćirilicom pa latinicom piše naziv mesta. Dupljaja, selo kod Bele Crkve, se danas u medijima uglavnom pominje kao mesto gde mladi ostaju, škola ima pune klupe đaka, a meštani se ne žale na život. I gde je jutro kvalitetne vojvođanske zemlje u vrhu cena na celoj teritoriji pokrajine.
Prema popisu iz 1991. u selu je bilo malo više od hiljadu žitelja. Jedna od najtežih decenija u prošlom veku učinila je svoje. Mladi su odlazili, dece se manje rađalo, pa je u drugoj godini novog milenijuma popisna lista rekla da je žitelja bezmalo dve stotine manje. Usledile su mirne i relativno stabilne godine, pa se danas Dupljaja približila broju s početka devedesetih.
Da je ovde život pustio korene potvrdio je i Ilija rečima: “Najveće bogatsvo ovog sela je skupa zemlja, rodna i plodna, i zbog toga ostajemo svi u selu, i mladi i stari i veliki je natalitet. Ima samo jedan problem, ima nas dosta neženja, fale nam devojke”.
Biće i devojaka, grad, čini se, sve manje postaje dobro mesto za život za one koji su na životne daske tek kročili. A u selu, u svakoj trećoj kući, ima više od dvoje dece, ima porodica i sa četvoro, petoro, a kako neko negde zapisa “u školi se za mališane traži stolica više”.
Upućeni kažu da je za formiranje ovako stabilnog sela ulogu imao i položaj. Kažu da je jako važan taj geografski položaj jer je naselje izgrađeno na kontaktu Malog peska i doline Karaša, te da predstavlja raskrsnicu između Banatske peščare, Malog peska i doline Karaša, što je naročito bilo značajno u prošlosti. Bilo u prošlosti, ali je očigledno i danas.
A kada je reč o prošlosti treba reći da je ovo malo mesto dalo nekoliko značajnih arheoloških nalaza među kojima i čuvena Dupljajska kolica. Eksponat kojim se ponosi i Narodni muzej u Beogradu gde je izložen.
Na mestu današnjeg naselja život se odvijao još u praistoriji. Pa su tu trag ostavili i Rimljani, nije se loše živelo ni u srednjem veku, a, evo, i danas meštani primedbi nemaju.
Na izlazu iz sela, preko puta table na kojoj je ispisano ime mesta, stoji još jedna tabla. Na njoj obaveštenje da je tu arheološko nalazište “Grad”, ispod još i podatak da najstariji nalaz sa tog nalazišta datira iz 1500. godine pre naše ere, ali da je tu bilo i srednjevekovno utvrđenje.
Pa, šta drugo nego zaviriri u tu daleku prošlost.
Na toj uzvišenoj lesnoj terasi, gde se lokalitet nalazi, u drugoj polovini 19 stoleća, preciznije šezdesetih godina, Romer F, kustos Nacionalnog muzeja u Mađarskoj otkrio je Dupljaju. Lokalitet je, inače, višeslojno naselje, od kasnog bronzanog doba do poznog srednjeg veka.
Ono po čemu je nalazište najpoznatije jesu čuvena Dupljajska kolica.
Ali, gotovo nepravedno, kada se god spomene taj sjajni svetski vredan nalaz, nepravedno se izostavi još jedan sličan. Stručnjaci su, naime, na ovom lokalitetu našli dvoja kolica. Već spomenuta koja se čuvaju u Beogradu i druga, slična, koja baštini Muzej u Vršcu.
U srednjem veku ovde se nalazio grad Karaš, sedište Mađarske tokom 12 stoleća. Grad, unutar koga su otkriveni ostaci crkve, bio je opasan suvim rovom. Imao je nekoliko nekropola sa ostacima pokojnika, a analize su pokazale da su tu sahranjivani u periodu od 11. do 15. veka. Pronađena je i velika ostava, oho hiljadu komada uglavnom mađarskog i engleskog novca s početka 12. veka.
I tako, od praistorije do danas neprekidno teče život na ovom mestu.
Tekst i foto: Ognjan Radulović