Njegove hladno ceđene sokove od čistog voća Novosađani su brzo zavoleli, a proizvodnja Dejana Garića iz Sremske Kamenice u međuvremenu je znatno proširena. Pored sokova od jabuke, grožđa, aronije i prepoznatljivog miksa cvekle, šargarepe i jabuke, pod imenom „Drvo života“ danas nastaje čitav niz novih ukusa, kao i madžun, odnosno grožđani med, proizvod koji je u našoj zemlji još skoro nepoznat.
Tridesetosmogodišnji Novosađanin Dejan Garić nakon završene gimnazije upisao je Ekonomski fakultet i stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. Računovodstvom se bavi već 15 godina, a poslednjih osam godina proizvodi i hladno ceđene sokove brenda „Drvo života“. Bio je i bubnjar u novosadskom ska bendu „Ringišpil“, za koji ga, kako kaže, vezuju samo lepe uspomene.
Sokove proizvodi u Sremskoj Kamenici, gde i živi, primenjujući tradicionalne postupke uz savremenu opremu i mnogo ručnog rada. Sveže isceđen sok prolazi kroz protočni pasterizator na temperaturi od 85 stepeni Celzijusa, kako bi se sačuvala prirodna svojstva voća, a zatim se sipa isključivo u staklene flaše.
Naziv brenda ima posebnu simboliku i čuva uspomenu na Dejanovog pokojnog oca, koji je obožavao biljke, podizao zasade i brinuo o svakom stablu oko porodične kuće.
– Od mog tate je sve i krenulo. On je oko kuće posadio 30 vrsta voća i četinara i sam je obrađivao vinograd i voćnjak. Obožavao je biljke. Kada smo bili deca i igrali fudbal, pa šutnemo loptu prema nekom drvetu, tata počne da viče: „Đuro, biljka, Đuro, pazi!“, da slučajno ne povredimo biljku. Od njega nam je ostao taj kult čuvanja drveća i biljaka uopšte. Zato je oko naše kuće drveće staro i više od 40 godina, a mnoga stabla premašuju deset metara. „Drvo života“ simbolizuje život prenet u sokove i povezanost čoveka i biljaka. Doduše, naši sokovi se ne prave od drveća, ali i to voće jeste život. Svi u porodici naučeni smo da jedemo voće umesto čokolade i zato i danas trošimo ogromne količine voća. Moja porodica obožava voće i ove sokove pravimo i za sebe, zbog čega u njih ne stavljamo nikakve dodatke. Čak i da više nikada ne prodam nijedan sok, ostaće meni i ja ću ih popiti. Radim to za sebe i ljude koje volim. Gledamo da kvalitet uvek bude na visini. U ovom poslu pomažu mi mama i jedan prijatelj – objašnjava Dejan.
Od porodičnog vinograda do ozbiljne proizvodnje
Sve je počelo od porodičnih zasada grožđa i aronije. Od prvih plodova napravljeni su sokovi za ukućane i prijatelje, a ponuda se kasnije proširivala. Prirodna aroma i gustina daju im prepoznatljiv ukus, pa ljudi koji ih prvi put probaju često kažu da imaju osećaj da „piju voće“.
Ideja o proizvodnji rodila se u trenutku kada Dejan više nije znao kako da iskoristi sve slasne plodove iz vinograda i voćnjaka. Grožđe, jabuke i aroniju pretočio je u prve flaše, a potom je napravljen i miks cvekle, šargarepe i jabuke. Upravo taj spoj za kratko vreme je postao jedan od najtraženijih proizvoda.
– Imamo veliki vinograd i dosta aronije. Dok je pokojni otac bio živ, zajedno smo sve ovo radili, a od kada je preminuo nastavio sam sam da se bavim ovim lepim dodatnim poslom. Pre osam godina sokove smo pravili za kuću i prijatelje, a kasnije sam se uozbiljio i započeo profesionalniju proizvodnju i prodaju. Danas naši sokovi mogu da se pronađu i u pojedinim prodavnicama zdrave hrane – priča Dejan.
Za proizvodnju uglavnom koriste svoje voće, dok ono što nemaju, kao i povrće, nabavljaju isključivo od malih domaćih proizvođača. Od dobavljača zahtevaju potvrdu da plodovi namenjeni preradi nisu tretirani pesticidima i herbicidima. Šargarepu i cveklu kupuju od malih proizvođača iz Begeča i Futoga, koji zemljište tretiraju stajskim đubrivom.
Dejan ističe da ne želi da nabavlja plodove od velikih proizvođača koji robu dugo čuvaju u hladnjačama, jer želi da zna odakle svaka sirovina dolazi i na koji način je uzgajana.
– Naše gazdinstvo nalazi se u Sremskoj Kamenici, gde radimo i prodajemo. Još se ne reklamiramo mnogo, a najbolja reklama nam je preporuka od usta do usta. Prijatelji nas preporučuju svojim prijateljima, novi ljudi probaju sokove, pitaju gde mogu da ih nabave i tako se krug širi. Na tržištu ima dosta sličnih proizvoda, ali mi se razlikujemo po načinu proizvodnje i kvalitetu. Biramo samo najsočnije i zdrave plodove, ručno ih peremo, meljemo i na kraju cedimo – ističe naš sagovornik.
Iz prese pravo u flašu, bez vode, šećera i aditiva
Isceđenom soku ne dodaju se voda, šećer, konzervansi, aditivi, enzimi niti veštačke boje. Ono što izađe iz prese prolazi kroz protočni pasterizator, gde se na temperaturi od 85 stepeni Celzijusa pasterizuje, a potom odmah sipa u staklene flaše. Flaše se zatvaraju i ostavljaju do narednog dana, nakon čega su sokovi spremni za upotrebu.
Deklarisani rok trajanja neotvorenog proizvoda je godinu dana. Dejan navodi da su porodično testirali sokove od grožđa i aronije i da su oni zadržali svojstva i posle dve ili tri godine, mada se na deklaraciji drže propisanog roka od godinu dana. Otvorenu flašu ipak je najbolje čuvati u skladu sa uputstvom navedenim na samom proizvodu.
Na sirovini se ne štedi. Za litar soka od cvekle potrebno je između dva i po i tri kilograma plodova, za litar soka od šargarepe utroše se tri do četiri kilograma ovog povrća, dok su za litar soka od jabuke potrebna približno dva kilograma „rajskog voća“.
Osnovu ponude čine stoprocentni sok od jabuke sorte greni smit, sokovi od grožđa muskat hamburg i tamjanika, kao i sok od prokupca. Tu su i matični sokovi od cvekle, ananasa, celera i aronije.
Posebno mesto zauzima prepoznatljivi miks cvekle, šargarepe i jabuke. Svaki sastojak cedi se odvojeno, a tek potom se spaja u gotov proizvod. U njemu se nalazi 50 odsto jabuke, 25 odsto šargarepe i 25 odsto cvekle.
– Novosađani su baš zavoleli naše sokove. Posebno smo ponosni na naš čuveni miks od cvekle, koji je jedan od najtraženijih. Moram da istaknem da se naši miks sokovi po procesu proizvodnje razlikuju od ostalih. Mi odvojeno cedimo cveklu, odvojeno šargarepu i odvojeno jabuku, a tek tako isceđene sokove spajamo u gotov proizvod. Nije isto kada se sve zajedno stavi u presu i kada se svaki sastojak posebno obradi. Zato je i ukus drugačiji. Pohvalile su nas i trudnice koje redovno piju cveklu, navodeći da su im se posle nekoliko flaša popravile vrednosti gvožđa u krvi – predočava Dejan Garić, prenoseći iskustva svojih kupaca.
Novi ukusi od višnje, nektarine, nara, ananasa i celera
Ponuda „Drveta života“ danas je znatno šira nego na početku proizvodnje. Pored osnovnih sokova, prave se kombinacije ananasa i jabuke, nara i jabuke, kao i miks nara, ananasa i jabuke. U ponudi su i celer sa jabukom, višnja sa jabukom i nektarina sa jabukom.
Od višnje se proizvode dve vrste stoprocentnog soka, sa pulpom i bistri sok bez pulpe. Tu je i stoprocentni organski sok od divlje masline, poznate i kao pasji trn, sibirski ananas ili vučji trn.
Nova ponuda obuhvata i crveni detoks sok sastavljen od 45 odsto jabuke, 35 odsto celera, deset odsto cvekle i deset odsto šargarepe. Proizvodi se i paradajz sok, bez konzervansa, blagog i ljutog ukusa.
Pojedini proizvodi brzo se rasprodaju, što, prema Dejanovim rečima, potvrđuje da kupci sve više traže sokove čiji su sastav i poreklo sirovina poznati. Osim sokova, u ponudi su i džemovi od šljiva i višanja sa čokoladom.
Porodica je, iako kod kuće ne piju rakiju, započela i malu kraft proizvodnju. Za sada prave lozu i rakiju od jabuke.
Madžun, grožđani med napravljen dugim ukuvavanjem soka
Jedan od proizvoda kojem Dejan namerava posebno da se posveti jeste madžun, poznat i kao grožđani med. Pravi se dugim ukuvavanjem soka od grožđa sve dok se ne dobije gust, taman i prirodno sladak proizvod.
U ponudi „Drveta života“ nalazi se madžun od muskat hamburga, tamjanike i anarca. Reč je o proizvodu bez dodatog šećera, čija prirodna slatkoća potiče iz samog grožđa. Može da se koristi kao namaz, dodatak jelima i napicima ili da se uzima u manjim količinama kao deo svakodnevne ishrane.
Madžun se tradicionalno smatra hranljivim proizvodom i izvorom energije. Sadrži sastojke poreklom iz grožđa, među kojima su prirodni šećeri, gvožđe i antioksidansi. Dejan navodi da se u narodnoj upotrebi uzima za jačanje organizma i imuniteta, kao i kod malokrvnosti, respiratornih infekcija i tegoba sa jetrom. Ovakva tradicionalna primena ne predstavlja zamenu za terapiju koju propiše lekar, naročito kod dijabetesa, bolesti jetre i drugih hroničnih oboljenja.
– Najbolje ga je konzumirati svakodnevno, a preporuka je jedna do dve supene kašike rastvorene u čaši vode, čaja ili mleka. Interesantno je da je madžun u Turskoj i jedna vrsta slatkiša, koja se često može videti na tezgama uličnih prodavaca širom Istanbula. Postoji i narodno verovanje da vraća mladost i da onaj ko pojede taj slatkiš neće biti bolestan naredne godine – priča Dejan.
Njegova namera je da proizvod približi domaćim kupcima, ali i da ga ozbiljnije predstavi na stranom tržištu. Upravo će marketing madžuna biti jedan od narednih važnih koraka u razvoju gazdinstva.
Nova oprema olakšala posao, ali kredit za fabričku liniju izostao
Veći obim posla zahtevao je i nabavku nove opreme. Dejan je deo proizvodnje modernizovao, pa se pojedine faze obavljaju pomoću hidraulike i električnih uređaja. Ipak, mnogo toga i dalje zavisi od manuelnog rada njega, njegove majke, prijatelja i povremenih sezonskih radnika.
Polako proširuje kapacitete i proizvodnju podiže na fabrički nivo, ali taj plan ide poprilično sporo.
– Jedno je šta piše na papiru, a drugo je život. Priča se kako svi podržavaju poljoprivrednike i daju im kredite. Kredite dobijaju veleposednici koji imaju hektare i hektare zemlje, a oni će, osim kredita, dobiti i subvencije. Nas male poljoprivrednike, sa pet do deset hektara zemlje, apsolutno ne primećuju. Zato smo u manuelnom radu i ceđenju – kaže Dejan.
Uprkos tome, ne odustaje od namere da kraft proizvode „Drveta života“ jednog dana plasira i u inostranstvo. Za takav iskorak bilo bi neophodno proširiti proizvodnju i zaposliti više ljudi, što trenutno predstavlja još jednu prepreku.
– Ne odustajem i nadam se da ću jednog dana dobiti kredit kako bih uspeo da pokrenem ozbiljnu proizvodnu liniju. Da bismo izašli na strano tržište, trebalo bi da zaposlimo mnogo ljudi, ali problem je što niko neće da radi. Nas troje, uz ponekog sezonskog radnika, ne možemo sami da iznesemo tako veliku priču – zaključio je Dejan Garić.
Tekst: Ljiljana Natošević
Privatna arhiva sagovornika