Selo kod Sombora naseljeno pretežno Mađarima pročulo se širom sveta po bunaru u crkvenom dvorištu na kojem je mnogo njih, tako se priča, našlo spas od muka. I jedna od slika kojima je ukrašen natkriveni deo u crkvenom dvorištu posvećena je prvom takvom događaju koji se zbio krajem 18. veka.
Da li je slepi Janoš iz bačkog sela Bogojeva progledao 1792. godine kada se umio čudotvornom vodom na bunaru u selu Doroslovu, ko će ga znati. Uglavnom, tako se pripoveda. A da li je ovo za mnoge sveto mesto udaljeno dvadesetak kilometara od Sombora najposećenije hodočasno mesto u Bačkoj odgovor se zna. Jeste, ovde dolaze na stotine onih koji se mole u crkvi, a najveći broj njih se i umije i vode napije na bunaru spasa.
A priča o slepom Janošu je zabeležena dosta davno. I ide ovako: „Jedne noći sredinom 1792. godine ostavio je slepi Janoš Z. iz bačkog sela Bogojevo štap i pošao na počinak. Tek što je zatvorio oči, koje su oduvek znale samo za mrak, kao u nekoj izmaglici ukazala mu se Devica Marija. Blagoslovila je mladića i rekla mu da čim zora svane krene u susedno Doroslovo i nađe sveti bunar. I pre nego što je svetica napustila Janošev san, dodala je da kada bunar nađe tom čudotvornom vodom se umije i za izcelenje pomoli.
Kada se jutro iznad Bogojeva sunce pojavilo, Janoš je majci neobičan san ispričao. Uplašila se žena da je njen jedinac od silne želje da progleda i razum počeo da gubi. Ali, nada i vera su čudo, pa je ipak rešila da put Doroslova sa sinom krene. Petnaest kilometara pešice su prešli, a da se, kako su kasnije komšijama ispričali, nisu umorili. Lutali su okolinom sve dok nakraj Doroslova nisu primetili bunar. Bio je sakriven u stoletnoj šumi.
Stao je Janoš s majkom kraj bunara da se odmori, pa kad su odahnuli zahvatili su hladne vode. Oboje su po gutljaj popili, a onda se Janoš i umio. Čim se hladna voda osušila na njegovom licu, kroz dugogodišnji mrak probili su se u tragovima jutarnji sunčevi zraci. U neverici Janoš se još jednom umio ne govoreći ništa majci. A kada je posle nekoliko minuta prvi put u životu ugledao majčin lik, prišao je, zagrlio je pa su oboje od sreće zaplakali…“
O čudu koje se ukazalo Janošu na doroslovačkom bunaru brzo se čulo. Požurili su meštani Doroslova i susednih bačkih sela da i oni kraj bunara Bogorodicu za spas izmole. I mnogima je, bar tako se pripoveda, svetica uslišala molitve.
Polovina je avgusta ove godine, podne, upeklo sunce, ugrejalo vojvođansku ravnicu. Na travnatom prostoru ispred crkve parkiran kabriolet mađarskih registarskih tablica. Ispred ulaznih vrata pre kapije podignut spomenik. Na vrhu krst sa raspetim Hristom, ispod kleči Devica Marija. Desnom rukom briše lice, a u levu, koja je privijena uz telo, neko od vernika joj stavio ogroman buket sveže ubranog cveća. Po mnogo čemu će kasnije da se vidi da je u jutarnjim satima, nedelja je bila, na ovom mestu bravio popriličan broj vernika.
Kroz špalir od žutog cveća popločana staza vodi do ulaznih vrata svetinje. Vrata zaključana, a iznad njih namernike Hrist blagosilja. Visoko gore, između dva tornja, jako sunce ne dozvoljava da se otvorenih očiju pogleda zlatom obojen kip Device Marije. Blješti, tera da se žmureći gleda. Iza crkve je staza koja vodi do tog bunara spasa. Čim se krene na dnu staze se zabele četiri stuba sa krovom koji natkriljuje bunar. Nekada je tu bila kofa kojom je vađena voda. Vremena se menjaju, tehnike i tehnologije napreduju. Sada je napravljen hidrofor, pa česma sa nekoliko lula, a kada se priđe senzori pale pumpu i voda poteče. I teče sve dok ispod nadstrešnice namernika ima.
Valja popiti, pa i umiti se i protrljati oči. Prosto prija hladna voda. Čini to i dvoje njih što su stigli iz Mađarske. Malo na mađarsko-engleskom,isto toliko rukama, objasniše da su iz Budimpešte došli u Srbiju samo zbog ovog bunara. I da se prilično često čuje u Mađarskoj o ovom svetom mestu.
Desno od crkve je dugačak natkriven deo, kao neka vrsta atrijuma, čiji su zidovi oslikani, nešto nalik freskama. U prvom delu je slikama u uokvirenim kvadratima ispričan Hristov život, od rođenja do vaskrsnuća. U sredini je na gomili od kamenja, a sve u zelenilu, postavljen kip Device Marije, a u nastavku su oslikane scene iz svakodnevnog života. I od svih slika, jedna je posebna. Ona zapravo govori o ovom mestu, odnosno bunaru. Na njoj je prikazana scena sa kraja 18. stoleća. Janoš sedi sa nogama potopljenim u vodi, jednom rukom pridržava štap, a drugom kvasi oči. Pored njega sedi majka, a iznad njih sa raširenim rukama kao da će da ih zagrli, lebdi Devica Marija. To je trenutak kada je Devica Marija Janošu podarila vid.
Tekst i foto: Ognjan Radulović